ПОМОГЛА ЈЕ КАД ЈОЈ ЈЕ БИЛО НАЈТЕЖЕ: Мира је увек памтила доброту Милене Дравић - све се распадало, а она нас је позвала...

Новости онлине

22. 01. 2021. у 09:27

ПОМОГЛА ЈЕ КАД ЈОЈ ЈЕ БИЛО НАЈТЕЖЕ: Мира је увек памтила доброту Милене Дравић - све се распадало, а она нас је позвала...

Фото: Н. Фифић/Принтсцреен

ЈЕДНА од најпознатијих југословенских глумица, Мира Фурлан преминула је у 65. години, а пре самог одласка у Америку са супругом, испричала је својевремено, да јој је глумица Милена Дравић много помогла.

Мира је упознала 1986. године српског режисера Горана Гајића са којим је убрзо отпочела везу. Пошто је због љубави живела на релацији Београд – Загреб, хрватски медији су је почетком деведесетих година оптужили да се приклонила Србији и објављивали текстове у којима су је називали издајицом.

Мира и Горан су 1991. године били приморани да се одселе у Београд, одакле су отишли у САД. Милена Дравић дала им је своје америчке контакте како би им помогла да се снађу, а како би преживела Мира је најпре радила као конобарица, затим продавачица и преводилац.

- Година је 1985. и ја сам први пут у Америци, први пут у Њујорку. Улазим у "Tower Records", највећу продаваоницу плоча на, разгледам плоче и замишљам да имам довољно новаца да их све купим. Прилази ми млади, симпатични продавац, иначе музичар и, како ми сам каже, заљубљеник у филм. Пита ме одакле сам. “Југославија”, кажем ја. Очи му се рашире, а лице развуче у смешак. Одушевљен је. Очекујем да ми каже уобичајену реченицу на коју сам се на својим бројним путовањима већ навикла: “Тито, Yугославиа” или “Is that in Africa?”. Или неку сличну. Али он каже: “Ви долазите из земље у којој живи моја најдража глумица”. Сад се мени рашире очи и усне ми се развуку у смешак. “Која?”, питам га радознало. Он ме гледа у чуду – зар није јасно о коме се ради? “Има само једна таква на свету”, каже млади Американац. “Милена Дравић”. Примећујем да име изговара тачно, да није рекао “Древик”, него је научио правилни изговор, потрудио се. “Она има најређу и највреднију комбинацију за једну глумицу”, каже. И онда објасни: “She’s both funny and sexy”.

Година је 1991. Рат почиње, а ја се затичем у Београду. Хладна је и гадна зима. Одиграла сам своју задњу представу у Југославенском драмском. Тада још не знам да ће заиста бити задња. Око нас се свет распада, пријатеља је све мање. Горан и ја се спремамо на пут, желимо што даље од лудила и мржње. Не знамо како ћемо живети и шта ћемо радити тамо куда идемо. Идемо у непознато. Не знамо тамо никога. А овде се чини да смо већ престали да постојимо иако још увек нисмо отишли. Наш телефон врло ретко звони; као да смо на свакој страни сметња, компликација која никоме не треба.

А онда једног дана непосредно пред пут телефон зазвони и на другом крају је – је ли то могуће ? – Милена! Чекај, је ли то заиста она, краљица? Је ли могуће да управо она у овом тренутку мисли на мене, на нас? Милена нас позива код себе, каже да жели да нас загрли пре него што одемо. Обоје смо бескрајно дирнути – ипак има неко ко мисли на нас. И није то неки анонимни “неко”. То је МИЛЕНА!!!

Онда седимо у њеном стану, пијуцкамо, причамо о животу, ја плачем а она ме грли. Одлазимо с комадићем папира у рукама: Миленини амерички контакти. То је наш драгоцени пртљаг. Милена нам маше с прага док одлазимо. Она је мама, бака, сестра, пријатељ која нас испраћа на далеки пут. Није нам ни блиски пријатељ, нити смо у роду. Али нас тај тренутак спаја. И ја знам да тај гест никада у животу нећу заборавити ".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)