ДЕТИЊСТВО ЈЕ УЗ ЊЕГА БИЛО ЧУДЕСНО: Невена Дамљановић, унука Добрице Ерића, уз деду је заволела писану реч

Драгана Матовић

07. 01. 2021. у 07:40

ДЕТИЊСТВО ЈЕ УЗ ЊЕГА БИЛО ЧУДЕСНО: Невена Дамљановић, унука Добрице Ерића, уз деду је заволела писану реч

Фото Приватна архива

ПЕСНИК Добрица Ерић (1936-2019) постхумно је одликован Сретењским орденом. Одликовање је, председник Александар Вучић, недавно уручио његовој унуци Невени Дамљановић. За њу је то била велика част, али би, како каже, била радоснија да је њен деда лично примио орден.

- Породицу ово високо одликовање, као и огромна љубав народа према Добрици са којом се често сусрећемо, додатно обавезују да очувамо његово стваралаштво - каже, за "Новости", Невена Дамљановић. - Обавезују нас да дамо свој допринос да његова дела наставе да живе, премда су она већ свакако вечна.

Поред великог дела, Добрица је иза себе оставио ћерку Светлану, синове Драгишу и Добривоја - Лалета; осморо унучади: Немању, Михаила, Јовану, Милену, Филипа, Наталију, Даницу и Невену; и петоро праунука: Ању, Вука, Алексу, Павла и Димитрија (њега, нажалост, није упознао).

- Моја мајка Светлана је као апсолвент на Медицинском факултету засновала породицу и даље није наставила да гради каријеру, већ се у потпуности посветила породици - говори нам Невена. - Добричин старији син Драгиша заједно са својом породицом води велико пољопривредно домаћинство у Добричином родном крају, у селу Доња Црнућа, где ради и као матичар и професионално се бави пчеларством. Млађи син Добривоје - Лале је по струци историчар уметности, а већ дуги низ година ради у Центру за промоцију науке.

Невена живи у Београду, завршила је Филолошки факултет на катедри за руски језик и књижевност, бави се превођењем:

- Сви смо наследили помало великог Добричиног дара, али нико у довољној мери да би му писање постало позив. Пре свега смо сви наследили његову песничку рањивост, која нам понекад отежава сналажење у свету прагматизма и рационалности, али нас истовремено умногоме обогаћује као личности.

Свог деду Невена памти по огромној љубави и пажњи коју је од њега добијала, памти његову невероватну позитивну енергију, доброту и благородност, дирљиву скромност. Памти и чудесне тренутке детињства у којима је захваљујући њему заволела писану реч и књигу. Сатима јој је читао романе Бранка Ћопића, "Пипи Дугу Чарапу", а касније су заједно читали "Хајдук Станка" и наше народне песме. Често је учествовао у дечјим играма својих унука.

- Као и сви истински песници очувао је контакт са дететом у себи и зато нам је био ближи од осталих одраслих чланова породице - каже нам Ерићева унука. - Он је био вишеструко надарена и изузетно богата природа, не само као стваралац, већ и као личност уопште, попут неког Великог Сунца које нас је све заувек обасјало, тако да се његово присуство и светлост и даље врло интензивно осећа. Често нам је улепшавао свакодневицу својим стиховима и ми смо се томе увек радовали, тражили смо да нам рецитује и он је то радо чинио. Сада ми је жао што није било још чешће.

По речима његове унуке, Ерић је био брижан, интересовао се за све што се дешавало у њиховим животима, трудио се да помогне, давао им је савете, али никад није био наметљив у томе.

- Био је врло присутан у нашим животима - говори Невена. - Када је боравио у Београду виђали смо се готово свакодневно, повремено смо се окупљали и у његовом завичају у Гружи, понекад нас је водио са собом на песничке сусрете. Наравно, било је периода и кад га дуго не бисмо видели, много је путовао по Србији, Републици Српској, Косову и Метохији, верујем да нема школе у Србији у којој није одржао песнички сусрет.

Добрица није био песник који седи за столом и пише, његове песме су најчешће настајале док је шетао у природи, у покрету.

- Имао је изузетно памћење и прве верзије стихова је смишљао и преправљао у глави, а тек их је касније записивао - сећа се Невена. - Како је сам говорио записивао их је углавном на малим папирима, стекавши ту навику још у раним стваралачким данима кад му није било доступно превише папира. Његове песме су плод невероватног, ретког талента, али и мукотрпног, упорног рада и изузетне посвећености. Понекад смо имали част да први чујемо нове стихове и то смо доживљавали као посебан дар и привилегију. Понекад смо бивали и сведоци догађаја који су га касније инспирисали. Он своје стихове никада није читао пред публиком, увек их је говорио напамет. Свакако је изнад свега волео своју земљу, народ и језик.

Невена памти и да су њени другови били одушевљени када би чули ко јој је деда:

- Често су ме прво питали: "Је л' ти он рођени деда?". Углавном су то биле врло позитивне и лепе реакције, његове песме су део школске лектире, често је наступао на радију и телевизији, био је познат и вољен од стране мојих вршњака и мислим да су се радовали што им је он као деда њихове другарице вероватно постајао још ближи и приступачнији, а ја сам се радовала што га толико воле.

Невена са Сретењским орденом који јој је уручио председник Вучић / Фото Прес служба предсесдника

Tekst potpisa

Породица жели да у Ерићевој родној кући у Гружи, у којој се налази највећи део његове личне библиотеке, отвори легат.

- Добрица је у својим позним стваралачким годинама имао лепу сарадњу са више издавача. То су пре свега "Креативни центар" и "Пчелица" када су у питању књиге за децу и младе, које они и даље редовно објављују. Са друге стране, Српска књижевна задруга, са којом је од почетка своје списатељске каријере имао посебан и близак однос, пре неколико година га је уврстила у своју чувену "Плаву едицију", чиме му је испуњена, верујем, и једина преостала жеља што се тиче објављивања књига. Његово дело је широко заступљено у лектири за основну школу, али није уврштен у ону за средње школе. Имајући у виду дубину стваралаштва и јединственост у националним оквирима, али пре свега тематску, стилску па чак и експресивну и експерименталну разноврсност, сматрамо да је он своје место свакако заслужио и на том нивоу - закључује Ерићева унука.

ДРАГОЦЕН ДАР

РАДОВАН Поповић је недавно објавио књигу "Српски Орфеј Добрица Ерић", која је по речима песникове унуке веродостојно сведочанство његовог стваралачког пута и личности.

- То је и драгоцен дар који је наш изузетни публициста и истински Добричин пријатељ Радован Поповић подарио и нама и свим поштоваоцима Добричиног дела - каже нам. - Аутор је део значајних информација и других материјала добио и кроз разговоре и сусрете које је током писања ове књиге водио са Добричином децом, Светланом, Драгишом и Добривојем, као и са Добривојевом мајком Бранком Радовановић.

ПОЧИВА У НАЈЛЕПШОЈ АЛЕЈИ

ПОСЛЕ смрти Добрице Ерића јавност се побунила зашто није сахрањен у Алеји заслужних грађана.

- Алеје великана простиру се свуда где почивају великани - каже Невена Дамљановић. - Добрица је према сопственој жељи и одлуци коју је донео пре много година сахрањен у најлепшој шумадијској алеји на сеоском гробљу у његовој родној Доњој Црнући поред мајке Радмиле, оца Милоша и брата Добривоја, у питомим гружанским пределима, које је на божанствен и аутентичан начин овековечио у својим A. Попут Десанке која се вратила у своју Бранковину, он је као једино своје коначно одредиште увек видео своју Црнућу.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)