КАКО ЖИВЕТИ НА ПОЕТСКИ НАЧИН: Сећање на истакнутог српског песника Милутина Петровића (1941-2020)

Јана Алексић

30. 12. 2020. у 09:55

КАКО ЖИВЕТИ НА ПОЕТСКИ НАЧИН: Сећање на истакнутог српског песника Милутина Петровића (1941-2020)

Фото: Архива Новости

Милутин Петровић (1941-2020) припада плејади песничких великана чији нас изненадни одлазак са животне позорнице наводи да изнова сагледамо њихов учинак у креирању унутрашњег лика српске културе, али и савременог српског песништва.

Приљежним вишедеценијским обделавањем аутентичног и унутар себе дивергентног поетског простора, Петровић је на њему самосвојан начин скретао пажњу на неоткривене или запостављене могућности естетског обликовања спољашње и унутрашње стварности. Заједно са својим песничким савременицима, сада већ књижевним класицима, попут Борислава Радовића, Милована Данојлића, Бранислава Петровића, Новице Тадића, или неоавангардних песника, попут Мирољуба Тодоровића, Вујице Решина Туцића или Војислава Деспотова, Милутин Петровић је преусмеравао и умножавао модерне песничке токове.

Већ првим песничким збиркама "Тако она хоће" и "Дрзновено рождество", објављеним поткрај шездесетих година, он се профилисао као маркантна песничка фигура, усредсређена на експериментисање са формалним и семантичким аспектима песничког језика, али и истраживање архаичних и митолошких језичких слојева. У потоњим књигама, од "Главе на пању" и "Промена", па све до књиге "Против поезије", Петровић до крајњих граница искушава "дисонантну напетост", као обележје модерне поезије, у први план истурајући загонетност и вишезначност исказа. Он је, притом, у огољавању песничког поступка, неочекиваним лексичким и синтаксичким спојевима и иновацијама у прозодији, испољио ванредну стваралачку интелигенцију. Све време померајући границе језичке имагинације, он се одважно поиграва означитељима и суспреже њихов симболички потенцијал, одолевајући искушењу да скрене на странпутицу песничке реторике.

Његово препознатљиво удвајање песничког субјекта, чак и хипостазирање те двојности, условљава непрестано смењивање осматрачких и медитативних позиција, томе следствено, становишта, слика и асоцијација, као и варирање интонације или смера песничког саопштења, чак и у оквирима исте песме.

Петровићева поезија представља холограмски одраз филозофске сумње у спознање света, али се у сумњи не завршава. Он се одважио на снажне песничке ударце, не би ли и свету и поезији понудио алтернативу - "суштински простор". Тако је уметничка самодовољност прерасла у истрајан наговор да се живи естетички потпуније, а тиме и етички истинитије. Остављајући иза себе поклонике међу читаоцима, али и песницима средње и млађе генерације, Милутин Петровић нас ће нас и надаље учити како живети на поетски начин-

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)