ВУК ЈЕ ЗНАО ДА РАЗГОВАРА СА ЕВРОПОМ: Професорка Љиљана Пешикан Љуштановић поводом награђиване књиге "Пишем ти причу"

М. МИРКОВИЋ

28. 12. 2020. у 12:22

РЕФЛЕКСИ усмене књижевности и традиционалне културе у писаној књижевности и савременој култури Срба - гласи поднаслов књиге "Пишем ти причу" ("Академска књига") која је Љиљани Пешикан Љуштановић недавно донела два важна признања: награду "Ђорђе Јовановић" Библиотеке града Београда, те награду Вукове задужбине за науку.

ВУК ЈЕ ЗНАО ДА РАЗГОВАРА СА ЕВРОПОМ: Професорка Љиљана Пешикан Љуштановић поводом награђиване књиге Пишем ти причу

Фото Приватна архива

Уједно, овај поднаслов у великој мери описује и предочава једну од животних и професионалних преокупација ауторке, професорке на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду (од октобра у пензији).

Већ први међу есејима од којих је ауторка истакла и исписала своју причу, бавећи се аспектима идентитета и њиховим обликовањем у српској књижевности (истражујући у оквиру истоименог пројекта), насловом "Од обреда и игре до позоришне сцене" - такође умногоме сажима предмете и теме у њеном фокусу. Поред лутке као многозначне речи и као предмета обожавања, обредног, или предмета предвиђеног за игру, прави јунак ове приче је свакако Вук Караџић.

- Вук је одувек моја велика инспирација - наводи Љиљана Пешикан Љуштановић. Професорка која је својом ерудицијом и самосвојним педагошким приступом обележила генерације студената књижевности усађујући им жеђ за сазнавањем, као суштинску Вукову особину истиче управо огромну способност учења и непрестано, доживотно жудно стицање знања:

- Није Вук случајно ушао у највише интелектуалне кругове Европе. Напротив, он је знао да разговара са том и таквом Европом, дошао им је са моћном причом и понудио сведочанство о нашој усменој традицији у тренутку када је и научна парадигма томе одговарала. Иако његово школовање није било систематично нити формално, фасцинантна је била дубина и ширина његовог знања, он је у своје време рекао ствари које су научници тек много доцније експериментално доказали и потврдили. Мит о неуком сељачету тек је делимично тачан, у тренутку приспећа у Беч Вук је био господичић са белом краватом. Он је фес ставио у времену европске фасцинације Истоком - једноставно је носио капу која се најбоље види.

Покушаји дискредитације, деградације, чак опањкавања Вука и умањивања његовог значаја, колико год бесмислени и унапред осуђени на пропаст, сведоче о томе да живимо у доба апсолутног аматеризма где се расправе воде међу лаицима на друштвеним мрежама - али и о трагичној склоности српске културе ка поделама, сматра професорка:

- Озбиљна култура мора бити способна да прихвати више различитих концепата, баш као и више различитих дијалеката. Ми стално бирамо и водимо интерне ратове, уместо да схватимо да национална култура значи: и средњовековна и народна књижевност, и Доситеј и Вук... У духу подела јесу и покушаји "демаскирања" наше културне историје, попут напада на Вука или Његоша, који је такође предмет апсурдних покушаја да му се јавно "пресуђује", и увек је то полемисање на ивици скандала, попут личног обрачуна са прецима. А Вука нити треба обожавати нити раскринкавати, или избацивати, већ га треба озбиљно проучавати и читати. Његов је "Српски рјечник" чудесна, толико проучавана а и даље непрочитана књига, о којој, поред осталих, сјајно пишу Марија Клеут, Нада Милошевић Ђорђевић, Миро Вуксановић, који је "Рјечник" доживео као роман...

Управо су Вуксановић и његов "Азбучни роман у 878 прича о ријечима" предмет једног од есеја Пешиканове, која вели:

- "Семољ гора" је велики роман, фасцинантна прича о преливању културног идентитета и повезивању новог и старог, о речима које претрајавају културу, загледање у језичке поноре. Код толиких померања у простору, сеоба, искорењивања, језик, онај који смо научили од мајке, ваљда је једина отаџбина коју имамо и на коју можемо рачунати.

Суштински заинтересована за усмену књижевност, то немерљиво огромно и још неишчитано наслеђе, Љиљана Пешикан Љуштановић сматра да је најбитније одржа(ва)ти културни континуитет и свест о бављењу традицијом, усмерену на "ишчитавање" начина и путева којима се она преноси, наслеђује, оплођује, рефлектује, присваја и бива присутна - или пак знаковито одсутна из модерне културе и прича.

- Само треба читати, увек има шта да се чита, и то изванредно, и поезија и проза, читање јесте простор самосагледавања, одмора, предаха - говори професорка која предано чита, од народних бајки до жанровске, фантастичне литературе чији је посвећеник, и о књигама једнако посвећено пише, уводећи многе будуће стручњаке у свет књижевности, науке о њој, читања и размишљања о прочитаном.

ТЕАТАР И ОМИЉЕНЕ ДРАМЕ

ДОБИТНИЦА и Стеријине награде за театрологију, Љиљана Пешикан Љуштановић увек се враћа још једној својој животној љубави - театру. Памте се изузетни есеји које је изговарала на округлим столовима поводом представа на овом фестивалу, а у награђеној монографији бави се и рефлектовањем и изокретањем бајке у драмама Милене Марковић и Биљане Србљановић, код које проналази анти бајку. Неприкосновеном Стерији, придружује Нушића, Ацу Поповића, драме Симовића, Михиза и Виде Огњеновић, те Душана Ковачевића, кога управо изнова открива новим ишчитавањима.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)