БЕГ ОД РАЗГОВОРА: Кријемо се једни од других чак и док смо константно повезани једни с другима

МИ константно говоримо. Пишемо поруке, постављамо изјаве на друштвеним мрежама и четујемо. Можемо чак почети да се осећамо лагодније у свету наших екрана. Међу породицом и пријатељима, међу колегама и љубавним партнерима окрећемо се својим телефонима уместо једни другима.

Фото: Depositphotos

Спремно признајемо да бисмо радије послали електронску поруку или мејл него се посветили састанку лицем у лице или позвали неког телефоном.

Овај нас је нови посредовани живот довео у невољу. Разговор лицем у лице је најљудскија и најхуманија активност коју чинимо. У потпуној присутности једни за друге, ми учимо да слушамо. То је место где развијамо капацитет за емпатију. То је место где доживљавамо радост што нас чују, што нас разумеју. А разговор унапређује саморефлексију - разговоре са самим собом који представљају темељ раног развоја, а настављају се током читавог живота.

Али, у последње време, ми налазимо начине да заобиђемо разговор. Кријемо се једни од других чак и док смо константно повезани једни с другима. Јер смо на својим екранима пред искушењем да себе представимо онаквима какви бисмо желели да будемо. Наравно, изведба је део сваког састанка свуда, али преко интернета и у слободно време, лако је срочити, прекрајати и побољшавати док преуређујемо текст.

Кажемо да се окрећемо телефонима кад нам је "досадно". А често нам буде досадно зато што смо се навикли на константну повезаност и прилив информација и забавних садржаја. Вечито смо негде другде. На часу, у цркви или на пословним састанцима обраћамо пажњу на оно што нас занима, а онда када нас не занима, гледамо у своје уређаје како бисмо нашли нешто што нас занима. Сада у речнику постоји реч "фабовање" (енгл. phubing) која значи одржавање контакта очима док куцамо поруке. Моји студенти ми говоре да они то стално раде и да није тако тешко.

Почињемо о себи да мислимо као о једночланом племену, лојални сами себи. Проверавамо поруке у тренуцима тишине или онда када зов онлајн света једноставно делује неодољиво. Чак и деца више воле да једни другима пишу поруке него да разговарају лицем у лице с друговима. А чак и уместо да сањаре, при чему би се могли осамити са својим мислима, они радије пишу поруке.

Све то постаје бег од разговора, барем оног који је неструктурисан и спонтан, разговора у ком се играмо са идејама, у ком допуштамо себи да будемо потпуно присутни и рањиви. А то су разговори у којима бујају емпатија и блискост, а друштвена акција добија снагу. То су разговори у којима у образовању и послу буја креативна сарадња.

Али ови разговори захтевају време и место, а ми говоримо како смо презаузети. Ометени за столом током обеда и у дневној соби, на пословним састанцима и на улицама, проналазимо трагове новог "тихог пролећа" - термин који је сковала Рејчел Карсон када смо постали спремни да видимо да је заједно са технолошким променама дошла и претња по нашу околину. Сада смо стигли до још једног тренутка препознавања. Овога пута технологија имплицира претњу по емпатију. Уочили смо да чак и утишан телефон спречава одвијање важних разговора. И само присуство телефона у видном пољу изазива код нас осећај смањене међусобне повезаности, мање међусобне посвећености.

***

Сећам се генерације која се прва сусрела са умреженим персоналним рачунарима осамдесетих и деведесетих година прошлог века. То су биле машине којима сте "одлазили" када сте хтели да играте игрице, пишете, радите с табелама или шаљете електронску пошту. Компјутери су нудили помоћна средства за продуктивност и многе нове ужитке, али нису наговештавали да писање порука може заменити говор.

Само неколико година касније појавиће се групе деце која су одрасла уз паметне телефоне, друштвене медије и говорљиве дигиталне помоћнике. Данас су ова деца, која нису више деца, наши учитељи, пословни људи, лекари и родитељи...

(Из књиге "Обновимо разговор - Моћ разговора у дигиталном добу", издавач "Клио", превод Марина Вицановић)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације