ИНТЕРВЈУ Радомир Уљаревић: Вирус је изнедрио књижаре без књига

Драгана Матовић

13. 12. 2020. у 14:00

ИНТЕРВЈУ Радомир Уљаревић: Вирус је изнедрио књижаре без књига

Радомир Уљаревић / Фото В. К.

У ВРЕМЕНУ у коме поезија губи битке са модерним добом, књига "Градиво", подгоричког песника Радомира Уљаревића, доживела је друго издање.

Између корица ове књиге сабране су песме које је настајале од 1988. до 2018. године, а аутор је у предговору написао да су "сви догађаји који свет чине страшним местом осјенили странице страхом и надом - страхом од неизбежног, надом у немогуће".

- Што је мање читалаца поезије, то су они бољи - каже песник на почетку разговора за "Новости". - Поезију у наше време углавном читају песници, и то је основна публика са којом поезија рачуна. Књиге имају непредвидиве судбине, у свему као жива бића. За судбину књиге "Градиво", то што је објављено друго издање, ваља захвалити издавачкој кући "Космос", и чињеници да су библиотеке откупиле по један, а неке и по два или више примерака, што је за мене било прелепо изненађење.

* Ушли сте у свет поезије када се поетска реч са пажњом ослушкивала. Са каквом вером данашњи песници крећу у свет књижевности?

- У оно време веровало се да поезија скрива тајну. Данас, људи лакомислено верују да тајне нема. А ја бих додао, макар то звучало богохулно, или патетично - тајна поезије је једна од светих тајни. Маларме је говорио да "поезија посвећује". Поезија данас и посвећује и обесвећује. Поетска реч се с пажњом ослушкивала, јер је једино поезија била слободна да у неком свом кодном систему именује ствари, и то је била мера стварности. Данас то делује као анахронизам.

* Зашто?

- Нешто кључно се променило у свету, а шта је то - још нема одговора. Нешто се неповратно изгубило. Као да је човек изгубио једно од чула, неку особину и постао неко други.

* У књизи "Градиво" је више од седам стотина песама...

- У "Градиву" је све, или готово све што сам написао. Није било избора - песник не бира, њега каткад изаберу неке речи, или читаве песме. А сви ти стихови ми се сада чине као једна песма. Песник углавном пише само једну песму, или ако хоћете, неко је о томе говорио - сви песници, одувек пишу само једну песму. А смисао објављивања је ваљда у остављању могућности да сваки читалац пронађе и изабере неки стих који може бити за њега утеха. И то би било сасвим довољно за једну књигу, али и за једну читаву, доживотну песничку авантуру.

* Да ли после четири деценије поетског стварања и даље мислите да је сва комплексност света садржана у поезији?

- Што дуже траје та маштарија - живот као каква борхесовка маштарија - моје поверење у поезију је све веће. Разуме се да и даље мислим да је у поезији садржана сва комплексност света. Штавише, мислим да је све у чему је садржана та комплексност - поезија! Поезија је релација, дијалог, дијалог са историјом, са традицијом, са митом, у песмама су стављене у дијалог стварности које су неупоредиве - видљиво и невидљиво. И кад је песма исписана као монолог, песник је у дијалогу са самим собом. У том дијалогу који је каткада лирски занос, каткада жустра полемика, саговорници су рекли један другоме све што им лежи на срцу, ту је све разголићено и стављено на увид читаоцу.

* Како данас осећате своју рану поезију?

- Покушавао сам да обликујем песме у што прикладнијој форми. Сада разумем да су те песме заправо обликовале мене, и упутиле ме у највећу тајну - тајну мене. Искуство је одиста безвремено, како иначе разумети откуд у раним стиховима сва знања која ће тек доћи временом и стеченим искуствима кроз време. Зато песници не треба да читају своје песме, ако желе да избегну ту нејаснот, ту збуњеност пред којом једнако стоје сви.

* Недавно је објављен зборник "Све ћу вас казати код Бога" који доноси текстове са симпозијима о вашој поезији. Како сте се осећали док сте читали шта су зналци књижевности написали о вашем раду?

- Имао сам трему да не буду рашчаране слике пред којима сам и сам зачуђен. Али, поезија има ту особину да што је више разоткривате, више изненађује показујући сваки пут нова своја нова лица, као оне бабушке којима нема броја. Задатак критике јесте да како тако рационализује оно што је њен предмет, а задатак поезије јесте да буде и остане неодгонетљива, да се сачува од спољашњег. Прави читаоци, зналци како рекосте, ретки су, моји стихови су имали срећу што је међу учесницима на симпозијуму био велики број оних који препознају есенцијално у песми, оно због чега поезија уопште постоји, препознају ону живу честицу, онај квасац који поезију чини поезијом.

Радомир Уљаревић / Фото Приватна архива

* Да ли и ви, као што је говорио песник Стеван Раичковић, поезију пишете гумицом, а не оловком?

- Најбољи песници највише користе гумицу. Време, на крају, а често и на самом почетку, има велику гумицу, и та гумица је правда пред којом чак и критичари на крају устукну. Гумицу треба користити до самог краја - савршена песма не би смела да има речи. Песник који, што се више приближава савршености, више пише гумицом него оловком. Ко мање говори тај више каже; најбоље су ненаписане песме.

* Како се ваша издавачка кућа "Штампар Макарије" суочила са "корона кризом", а како је подносе други издавачи у Црној Гори?

- Издаваштво је претрпело, и даље трпи тешкоће са последицама чије размере и не слутимо. Књига није уступила место ни електронској, ни аудио књизи, али изгледа да јесте корони. Никад се није продавало мање књига, књижаре се претварају у такозване сваштаре, већ има књижара са истакнутом рекламом: "Све од игле до локомотиве", то јест књижара у којима се може наћи такорећи све само не књига. Корона је изнедрила књижаре без књига.

* Како су се поделе у Црној Гори одразиле на издаваштво?

- Лако би било да је подељено само издаваштво, али у недостатку спољних непријатеља, Црна Гора се унутар себе поделила и прешла на две супротне стране. Неко је на питање које су две државе најлепше у региону одговорио да је то - Црна Гора. Издаваштво је подељено на начин што пет одсто издавача објављују књиге на црногорском језику, а 95 на српском. Али, за тих пет одсто резервисано је сто одсто простора у државним медијима, и исто толико средстава на јавним конкурсима. Лицемјере је постало начин опхођења у посрнулом друштву у ком је свака морална и духовна вредност понижена и поништена.

КАПОРОВ ПОРТРЕТ

* НА корици књиге "Градиво" је ваш портрет који је урадио Момо Капор. Када и како је настао?

- Портрет је Капор урадио с почетка деведесетих, и тај портрет стајао је на зиду у његовом салону. Једном приликом, кад је Момо накратко изашао по пиће, Рајко Петров Ного је скинуо слику, и на позадини фломастером исписао текст, који овог пута радије не бих наводио - тако да та слика има и лице и наличје.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)