ДУХОВНА СИТУАЦИЈА МОДЕРНИХ ВРЕМЕНА: О уметничкој прози о доживљајима света великог српског писца Бранимира Шћепановића

Мило Ломпар

05. 12. 2020. у 13:00

ДУХОВНА СИТУАЦИЈА МОДЕРНИХ ВРЕМЕНА: О уметничкој прози о доживљајима света великог српског писца Бранимира Шћепановића

Фото В. Данилов

СТИД се појављује и у модерном осећању живота: када је Јозеф К. - у последњој реченици Кафкиног "Процеса" - помислио да га убијају "као пса", њему се учинило да га надживљава - стид.

Тешко одредиво осећање стида свакако припада егзистенцијалном апелу који је ситуиран у модерној књижевности. Јер - писао је Ками - "оно по чему се модерна осећајност разликује од класичне осећајности, то је што се ова храни моралним, а она метафизичким проблемима". Има ли, дакле, у стиду нечег што надилази човекову смрт?

У уметничкој прози Бранимира Шћепановића постоје препознатљива својства модерног доживљаја света. Његови јунаци делају попут изгубљених честица у конгломерату различитог кретања, они се често крећу на начин електрона, у правцима неразумљивим, неодређеним и необјашњивим. Јер, испуњени су нервозним импулсима страхова и комплекса, па се у њима осамљеност појављује као стање интимних ствари и духовна ситуација времена. Из највеће даљине, пак, у часовима велике угрожености, у њима одјекне понешто од далеког и друкчијег света који пребива у тамним наслагама сећања.

Фото В. Данилов

Оваква психолошка подлога свести јунак добија карактеристичан уметнички израз у необичној и нестварној радњи, у прекиданој хронологији и наглој смени планова приповедања. Као унутрашње језгро основног доживљаја живота, мотивисано се појављују реченице о странцу и о стиду. Оне обележавају скривени дотицај класичне и модерне осећајности. Лишена простирања на целину, обухватања универзума, утолико измењена, премда испуњена снажним апелима човеку, утолико очувана, класична осећајност као да ублажава урушавајући садржај вредности у модерној осећајности. Ова, пак, остаје битно одређена апелима упућеним човековој бестемељности. Као да оцртавањем моралних проблема обнавља свест о њиховом значају, стид обележава "треперење" класичних и модерних апела у егзистенцијалном и приповедном искуству.

Премда је књижевноисторијски и поетички везана за тематски и изражајни хоризонт позног модернизма, нарочито за трајне наносе егзистенцијализма, уметничка проза Бранимира Шћепановића обликује низ тематских и значењских комплекса који заузимају значајно место у поетичким и сазнајним менама књижевности последњих деценија XX века. Такво је питање о идентитету, било да се осветљава његова нестабилност, било његова немогућност, као и његово присуство у различитим видовима: унутар временске линеарности, кроз игру разлика унутар јединствених или истоветних приповедних ситуација; кроз кружење скривених (понављаних) ознака у приповедању; кроз загонетне односе између онога што је близу и онога што је далеко; кроз уланчавање аката свести као трагова саморефлексије. Ови поступци се уметнички далекосежније остварују на егзистенцијалном него на поетичком плану. Отуд је у једној приповеци, јунак откривен у немогућој а стварној ситуацији: осетио је стид који је требало да припадне другом човеку.

Тако проза Бранимира Шћепановића - на веома истанчан, продубљен и уметнички изузетан начин - проблематизује духовну ситуацију модерних времена. Јер, искуство страности - подривањем положаја идентитета, умножавањем разлика у њему, субјективизовањем стварности, раскидањем линеарног тока времена - снажно улази у постмодернистички приповедни дискурс. Но, премда изгледа као плод класичног метафизичког регистра, искуство стида - услед приповедног спајања са страношћу - делује као "модерни" одзив на успостављени и саморазумљиви постметафизички поредак. Стид - као морални и онтолошки апел - остаје слаб да би се постмодерни човек определио за њега. Али, ако се ипак тако определи, тај апел је сасвим довољан да човек умре са њим.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)