КРАЈ ХЕРОЈСКОГ ДОБА КЊИЖЕВНОСТИ: Дирљиви опроштаји од Бранимира Бране Шћепановића

М. Мирковић

02. 12. 2020. у 09:20

КРАЈ ХЕРОЈСКОГ ДОБА КЊИЖЕВНОСТИ: Дирљиви опроштаји од Бранимира Бране Шћепановића

Фото В. Данилов

КАДА су се јуче у бежанијском Дому за старе, склопиле очи Бране Шћепановића, као да је и дефинитивно завршено једно "херојско доба" српске књижевности. Метеорски засијавши као савременик Андрића и Црњанског, у време Камијеве славе, Брана Шћепановић је тада тај светско еротични апсурд, уметнички аутентичном прозом учинио природно ћириличним, и нашим.

Издавач Зоран Живковић овим се дирљивим речима опрашта од изузетног писца који је пре два дана у 84. години напустио овај свет, а чија су изабрана дела остала један од последњих капиталних подухвата Живковића и "Нолита".

Ту репутацију, уз роман "Уста пуна земље" који се непрестано прештампава на десетинама језика и стотинама хиљада примерака, те новелу "Смрт господина Голуже" у више светских антологија, одржавају и бројне Шћепановићеве приповетке које су му донеле најпрестижнија признања. По његовим делима и сценаријима снимљено је десет играних филмова, међу којима и "Битка за Сутјеску" која му је донела једну од две Златне арене, игране су позоришне представе широм света, а чешки композитор Зденек Лукач компоновао је оперу "Смрт господина Голуже".

Лакићевић: Мајсторски израз

- У великој традицији српских приповедача, Бранимир Шћепановић има изузетно место, а добио је и светска признања. Мајсторским изразом, универзалним темама и морално-филозофским значењима, он је својим причама и кратким романима обезбедио место у класичној прози српског језика, као и у класичној, плавој едицији Коло СКЗ  - каже Драган Лакићевић.

- Свој зенит, то "херојско доба" наше књижевности као да је доживело крајем седамдесетих, у најпознатијој књижевној полемици - подсећа Живковић и на чувену полемику са Кишом. - Њени учесници као да више нису могли да премаше своја ранија дела, а, на жалост, ни да много поживе после свега. Брана као да је после те полемике, принудно, или по својој жељи, изашао не само из књижевног, већ и јавног живота уопште.

"СМРТ ГОСПОДИНА ГОЛУЖЕ", Фото Документација "Борба"

 

Поживео је проживљавајући много интензивније страсти, које су му загорчавале, али као да су му уједно и продужиле и живот. Није желео да се осврће на један "растанак" познате књижевне генерације, а камоли да после свега, о било коме да говори лоше. Од јуче о њему најбоље сведоче књиге, мада ће живети у необичним сећањима и неизбежним анегдотама којима је обојио животе својих пријатеља. Као и јунак тог изузетног романа српске књижевности "Уста пуне земље", и у сутону живота, Брана је не одустајући, живео попут древног кинеског песника Ли Поа "ловећи" месечев одраз на тој несигурној линији животне воде. А јуче је и стварно отишао.

- Шћепановић није своје романе и новеле измештао баш сасвим из нашег времена и поднебља, али их је померио у довољно одвојену стварност да би могао да се усредсреди на ликове који су оличавали, не препознатљиве људе или типове људи, већ модерног човека, усамљеног појединца који живи у масовном друштву, које му је, међутим, све мање подршка и подстицајно окриље, а све више хаотично и немилосрдно окружење у којем он нема много шанси - каже Стојан Ђорђић.

Савић: Чувена четворка

Шездесетих година прошлог века у новијој генерацији писаца доминирала је чувена четворка: Киш, Ковач, Ф. Давид и Шћепановић. Највише хваљен од њих, и код нас, и у свету, био је Шћепановић. И најплаћенији, поготову као сценариста великих филмских пројеката. По броју превода романа "Уста пуна земље" надмашио је и М. Булатовића. Зли језици тврде да је управо Булатовић гурнуо Шћепановића у прљаву игру око наводног Кишовог плагијата. У целој причи Булатовићу ништа није фалило, настрадали су Д. Јеремић и Шћепановић.

Шћепановић није био дорастао Кишовој ерудицији и крлежијанском, полемичком нерву, па је свом бившем пријатељу послужио као боксерска врећа. Критичари који су га до јуче хвалили одрекли су га се, односно нису га бранили (ништа ново, слично ће се касније десити и Павићу). Киш му је - нема сумње - потписао смртну пресуду и збацио га са трона великог писца. Извесну рехабилитацију Шћепановићевог стваралаштва извршили су Н. Васовић и М. Ломпар. Године 2001, као прве књиге у Просветиној библиотеци "Нај", објавио сам "Најлепше приче Кишa, Ковачa, Давидa и Шћепановићa".

Био је то мој покушај да бивше другаре (симболично) окупим и на неки начин измирим - каже Милисав Савић.

"СУТЈЕСКА", Фото В. Данилов

Филмски и телевизијски редитељ Милија Шћепановић, Бранин рођак и дугогодишњи сарадник, подсећа да је његов дипломски рад "Крик" из 2011, последњи  филм забележен као Бранин, који је на њему радио као косценариста.

- После тог пројекта радили смо заједно и драматизацију романа "Уста пуна земље" и, иако та представа није изведена у Црној Гори, радујем се што "Смрт господина Голуже" управо постављају у новосадском Позоришту младих - наводи Милија. - Заједно смо написали и сценарио за мој следећи дугометражни пројекат под називом "Нехај" - по роману "Искупљење". Тако да "Крик" неће остати последњи његов филм, Брана је жив и наставиће да живи. На жалост, остао је познатији у Мексику, Јапану или Немачкој, да не говоримо о француском говорном подручју, но у Србији и Црној Гори. Моја је мисија и у томе да Брану помирим са његовом Црном Гором, о којој нико лепше није писао од њега, који иако се декларисао као српски писац, никада није пропуштао да истакне своје црногорско порекло.

Милија Шћепановић истиче да је и Бранина "сценаристичка одисеја" недовољно позната и призната, иако је значајнија од многих:

- био је и уметнички директор "Авала филма"... Уосталом, колико наших сценариста може да се похвали да им је сценарио екранизован у холивудском мејџор студију, попут "Смрти господина Голуже" са Кристијаном Слејтером - за који је иначе Брана добио хонорар од неких 800 хиљада долара, и "скрцкао" га у два дана у паришком "Рицу"! Волео је живот, био велики коцкар и женскар, морате да познајете живот да бисте о њему писали а он је најбоље писао о људској пропасти и греховима, јер их је познавао.

Тријићева: Успех на западу

КЊИЖЕВНА критичарка Весна Тријић, која је свој докторски рад посветила прози Шћепановића, истиче да је он, "са Кишом, Пекићем и Ковачем, припадао нараштају који је у историји књижевности био прелазни - не само у поетичком смислу, већ и у смислу отварања наше књижевности према западном тржишту":

- Шћепановићево дело има великог успеха на западу, његова дела се и даље читају, прештампавају и преводе. То је сигуран сигнал да оно није превазиђено већ да и након пола века кореспондира са искуствима постојања савременог човека - а то је највише што књижевност уопште може да понуди.

На сценаријима су, открива Милија, Брана и он редовно радили или у "Гранд казину" или у просторијама Шаховског клуба Београд - чији председник Аца Милићевић је "по шаховској линији" са писцем пријатељевао двадесетак година.

- Брана је био пре свега велики господин, галантан и скроман, могло би се рећи повучен - открива Милићевић. - Иако ћутљив и несклон било каквој врсти удварања околини, био је више него омиљен, и сваки његов долазак био је догађај за нас. Били смо свесни да седимо са једним од последњих великих српских писаца, а врло ретко имали смо то велико задовољство да слушамо о његовом занимљивом животу. Огромна је штета што није објавио та сећања.

Уз Живка Николића ваљда једини велики Бранин "филмски пријатељ" је Петар Божовић, који је про боно заиграо и у том награђиваном филму "Крик", шеснаестоминутном дипломском раду снимљеном по истоименој приповеци - иначе Божовићу омиљеној причи.

- Имали смо братски, пријатељски однос - рекао нам је Божовић, потрешен вешћу о смрти писца.

- Гајим велико поштовање према лику и делу Бране Шћепановића, он је велики писац и сценариста који заслужује много већу пажњу филмских стваралаца. Последњи пут срели смо се случајно, а први пут - у Будви пре педесетак година, на почетку моје глумачке каријере. Тада ми је Брана мудро саветовао да се чувам - успеха, који се у Србији једини не прашта!

Миро вуксановић: Оставио је своје књиге да се саме сналазе

Мало је српских писаца који су умели да пишу и да ћуте као што је то радио Брана Шћепановић. Имао је лепу звезду међу најбољима у својој генерацији - каже Миро Вуксановић. - Док су били заједно, гледали смо их као сазвежђе. Кад су се жестоко и безразложно сукобили, Брана је претворен у комету. На комети су исписани наслови његових књига које смо читали и волели, које су се оглашавале на десетинама језика. С тим се поносио и задовољан једно те исто понављао простодушним начином. Такав је био и у нашим проређеним сусретима, увек у пријатељству детињасто наиван као и сви заробљеници посебне доброте.

Неочекивано и нагло је оставио своје књиге да се саме сналазе. Веровао је да су себи довољна заштита. Није хтео или није умео да види савремени немар према књижевности. Није научио значења речи маркетинг. Није признавао да су поезија и роба једно. Није имао ни воље ни снаге да се буни и супротставља. Предао се страстима друге врсте и није умесно да им одајемо признање. Навеле су га, ако то није одвећ упрошћен налаз, да уста напуни ћутњом и да оде с ону страну његове Прекорнице, да се заклони острошким и суседним гредама.
Годинама је био с нама, а нисмо знали да је ту. И његово укривање је било посебно. Вероватно никад нећемо дознати колико је тајни чувао и колико је горчине у себи однео. Мислио је да ће се тако поједначити са најуспелијим ликовима из својих књига. Говорио ми је да постаје знаменит онај човек који то достигне и био убеђен да је такав подвиг њему намењен.

Такав, нескромно скроман и намерно склоњен, повремено се однекуд распитивао шта се догађа његовим романима и приповеткама и није марио кад говорим да су му књиге код њега живог постале удовице. "То ми се више допада но да ми удовице раде за успех прозе која ће кад-тад свој успех обновити", говорио је с горчином која се тешко одгонета.

Бранимир Шћепановић је јединац у савременој српској књижевности. Држао се становишта да је оригиналност материја која не може угинути и увек био спреман да се клади на своју оригиналност. "Ево, под зарок", рекао би и пружао руку. Међутим, почела се његова сумња повећавати кад му се снага почела умањивати. То је потрајало и завршило се у дому за немоћне.

Остају нам књиге "Уста пуна земље", "Срамно лето", "Смрт господина Голуже", "Искупљење". У њима је Брана Шћепановић још у прошлом веку завршио свој животни посао. Наша је дужност да у нашем веку покажемо да је такав посао значајан литерарни добитак у сваком времену.

Време и место сахране биће накнадно саопштени, а Удружење књижевника Србије упутило је молбу градоначелнику Београда Зорану Радојичићу да Бранимир Шћепановић буде сахрањен у Алеји заслужних грађана.

Цењен и познат у Француској

КОЛИКО је Бранимир Шћепановић био цењен и познат у Француској, а његово дело пријемчиво за овдашњу публику, показује и податак да је представа приређена на основу његове књиге "Уста пуна земље" тренутно на репертоарима позоришта широм Француске.

Представу је режирала позната француска редитељка Жилија Види, која је уз подршку Француског министарства културе недавно именована за будућу директорку Националног драмског центра Театар "Мануфактура" у Нансију.

- Књига ме је дубоко погодила и желела сам неизоставно да је поделим са публиком - поручила је, за "Новости", Жилија Види, која је уједно у нашем разговору са жаљењем сазнала да је Шћепановић преминуо.

Фото приватна архива

Види истиче генијалност Шћепановићевог дела за које каже да је потпуно актуелно и у данашње време.

Представа је уз велико интересовање публике приказана у јануару у Витрију код Париза, а затим и у Шалону у Шампањи, да би остали датуми били отказани услед епидемије. Прва слободна прилика, када су позоришта била накратко отворена, била је искоришћена за изузетно посећене две представе у Нансију на отварању сезоне, у септембру. Види најављује да ће, с очекиваним попуштањем епидемије, на пролеће следеће године, "Уста пуна земље" наставити турнеју по француским позориштима.  Г. ЧВОРОВИЋ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (2)

Srecko Aleksic

06.12.2020. 13:08

Od svih obaveznih stvari u zivotu jedino mi je roman " Usta puna zemlje" ostao urezan u secanju.Nikada niko poput srpskih velikana nije napisao ni priblizno, znao sam da se rodio Pravi pisac, rame uz rame sa Mihajlom Lalicem, Kisom, Mesom Selimovicem, Krlezom. Neka mu je vecna slava I carstvo Nebesko ! Srecko Aleksic knjizevnik UKS-a u Beogradu.