СА МАРИНОМ ДО ДУБИНЕ ДУШЕ: Редитељ Борис Миљковић о документарцу посвећеном великој уметници, роману Југословени, новом таласу

Миљана Краљ

01. 12. 2020. у 13:48

СА МАРИНОМ ДО ДУБИНЕ ДУШЕ: Редитељ Борис Миљковић о документарцу посвећеном великој уметници, роману Југословени, новом таласу

Миљковић и Абрамовић / Фото Moj OFF

ИЗЛОЖБУ "Чистач" Марине Абрамовић у Музеју савремене уметности видело је више од 60.000 људи, а на њеном предавању на Ушћу, својеврсном уметничком Вудстоку, присуствовало је 6.000-7.000 младих људи, који су заиста уживали у том искуству. Обе бројке су импресивне.

Ово, за "Новости", тврди редитељ Борис Миљковић, чији ће дугометражни документарни филм "Повратак кући - Марина Абрамовић и њена деца" премијерно бити приказан 5. децембра на онлајн платформи Moj OFF. Ово остварење, настало током припрема "Чистача", уз искрену и дубоку интроспекцију уметнице, доноси и причу о томе како она своја "жива дела" преноси на нове генерације извођача, кроз форму - реперформанса.

- У почетку ми је читава ствар са реперформансима била помало неразумљива - признаје Миљковић. - Чинило ми се чак да је све то што ти млади људи раде, у бити, једна механичка имитација Марининих перформанса, као и тест њихове издржљивости. Испоставило се да нисам био у праву, као и много пута до сада. Њиховим играњем Марининих дела, међутим, добијен је један нови квалитет и потврђена универзалност перформанса као уметничке творевине. Чинило ми се као да сам на Марининим перформансима присуствовао праизведби Шекспировог дела у Глоб театру у Лондону, у 17. веку, док сам у тим другим извођењима видео неке нове слике. У том смислу реперформанс има вредност. Марина је сама његов родоначелник: почетком двехиљадитих у њујоршком "Гугенхајму" извела је седам реперформанса својих дела.

* У филму она веома дубоко разоткрива своју интиму...

- Снимали смо годину и по и заједно проводили доста времена, које није било радно. Ишли смо на ручкове, дружили се по подне, шетали по шуми. То је укључивало и копање по њеним архивама, које су импресиван фундус, са материјалом о десет живота, о чему би могао да се направи један посебан филм. Атмосфера коју смо тако створили често је резултирала тренуцима искрености, зрнцима лепоте коју Марина има, а која је тешко видљива у неким радовима. У центру свих њених радова, са друге стране, налази се - Марина Абрамовић. Све што она ради је вишезначно. То је резултат велике утопљености у оно чиме се бави, где се границе између посла и приватног живота бришу. И када се одмара, то добије неку причу или значај.

* Маринина сећања на Југославију у филму су сива, док су у вашем недавно објављеном роману "Југословени" она у боји мора и звуцима рокенрола. Ипак, књига се бави деконструкцијом личног, али и идентитета једне групе која више не постоји. На који начин?

- Када је у питању сивило Маринине Југославије, оно је резултат репресивног односа са мајком, која се здушно потрудила да њена младост буде под притиском. Сива, грозна. Али она је одреаговала и побегла од куће. Југословени из наслова моје књиге нису само Срби, Хрвати, Босанци. Ту има и Американаца, Немаца, Италијана. Сви они, током неколико година своје младости, долазе на једно јадранско острво. То је племе, које сам могао да назовем и Апачима, Мохиканцима, али су испали Југословени, јер су били, на много различитих начина, у истом пекмезу као и ја сам.

Мале "димне бомбе "

* Како гледате на тренутна дешавања у МСУ?

- Маринина изложба је поставила летвицу веома високо, а после затварања, у МСУ су имали несрећу да је избио овај циркус око короне. Сада се налазе у ситуацији у којој нико није задовољан, или готово су сви незадовољни. Када томе додате онлајн објаву изложбе Готјеових венчаница, логично је помислити да је све отишло дођавола, јер испада да смо са Марином нешто затворили, а да са Готјеом нешто почињемо. Искрено се надам да то није тако. Знам да се, макар ментално, припремају ретроспективе фотографкиње Горанке Матић и вајара Мрђана Бајића, што су узбудљиве теме. На њиховом месту више бих се бавио тиме, него овим малим "димним бомбама", које узбуђују околни народ.

* У другом плану књиге, као мотив се појављује и Брионски пленум. Како данас цените значај тог историјског догађаја?

- На фону одрастања те моје групе Југословена постоји и девастирање, нестајање једног великог система, који би се могао назвати стварним животом. Тај почетак загонетке Југославије очитан је и Голим отоком, који је у непосредној близини мојих јунака. У књизи постоји и линија приче везана за шах, на чију се тадашњу популарност може гледати и као на стилизовану слику Хладног рата. Са једне стране је била група совјетских генија, а са друге остатак света. Врхунац је био меч Спаски - Фишер, у Рејкјавику, 1972, који се пратио са појачаном пажњом, јер то више није био само шах. На том мом острву после овог догађаја, који може да симболизује и врхунац Хладног рата, наступа сумрак, а онда и ноћ.

* Боби Фишер не представља ту само остатак света, већ и побуну, рокенрол?

- Између њега и Радио Луксембурга, "Битлса" и "Ролингстонса", у мојој генерацији је постојао знак једнакости. Супротстављајући се огромној шаховској сили Истока, он је у тој побуни представљао и нас.

Топли зец - домаћи специјалитет

СВОЈИМ доласком у Београд Марина је прошла кроз "топлог зеца" који јој је приредила наша јавност. Тај феномен се често дешава, када неко од наших успе негде у белом свету, па се врати кући. Његово деловање се онда преиспитује, гледа кроз разне лупе, и на крају крајева - омаловажава се. Поготово ако је неко доспео тако високо као Марина и ако је то из области која се тешко процењује неким егзактним мерилима као што је то територија уметности. Њен повратак у Београд је узбудио духове, али је Марина својом енергијом, непосредношћу, целу ту ствар средила, па је рад на припреми и реализацији изложбе био фасцинантан.

* Осамдесетих година прошлог века, заједно са Бранимиром Димитријевићем, овдашњем звуку рокенрола, дали сте слику, кроз емисије "Рокенролер", "Нико као ја"... Зашто тај телевизијски језик и естетика нису имали наследнике?

- Тачно је да бели студио није могао да живи наредних педесет година, нити драматургија идеја коју смо поставили у "Руском уметничком експерименту", али је то оставило доста последица на укупан развој медија. Нови талас је осамдесетих експлодирао у свим својим појавама - моди, књижевности, новинарству, радију и телевизији, а његовим етаблирањем тада створили смо предуслове за нешто што се данас популарно зове - кративне индустрије.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)