ПОГЛЕД ИСКОСА: Бестселер ликовног издаваштва - Момо Капор: "Успомене једног цртача"

Дејан Ђорић

24. 11. 2020. у 19:21

ПОГЛЕД ИСКОСА: Бестселер ликовног издаваштва - Момо Капор: Успомене једног цртача

Фото промо

ЧУВЕНИ цртач Драган Лубарда је на време остарио и четрдесет година изгледао као старац, највише налик Леонарду да Винчију са аутопортрета у старости.

Момо Капор (Сарајево, 1937 - Београд, 2010) остао је вечити дечак наше ликовне и књижевне сцене, млад духом и ликом, заинтересован као цртач и сликар за неке девојчице осетљивог духовног састава. Припадао је генерацији групе Медијала, коју помиње у роману "Белешке једне Ане", а посебно у обимном издању коме је овде посвећена пажња. Те генијалне уметнике са искуством безнађа после Другог светског рата више су занимали подруми и тавани, тајне и чуда, онострана лепота и чудовишно него модерна уметност и службена дешавања.

Књига Моме Капора "Успомене једног цртача" (три издања), уз "Живот слика" Станислава Сташе Живковића, једини је бестселер српског ликовног издаваштва. Постоји у тој публицистици слично мемоарско-есејистичко штиво, сликар и цртач Миливоје Мића Стојиљковић има и књигу о савременом српском цртежу, међутим, нико није надмашио Мому Капора у шармантном, заводљивом литерарном кретању. Извршио је тематску, тачније поетску синтезу његовог времена високог модернизма, ткиво његове књиге је хибридно, полижанровско, између сећања, омажа, историје, есејистике, критике и аутобиографије о другима. Слично је његовом цртежу, за који нисмо сигурни да ли је кроки или студија, настаје ли у магновењу заноса као брзи запис или је резултат помног посматрања и визуелног памћења. Многа, можда и већинска, своја сазнања о уметности Капор је преточио у ову књигу. Може се рећи да је писао онако како је цртао и цртао као да прича. Има ту и грешака (Леонид Шејка није био семитског порекла), али правили су их и други, који су се за разлику од њега представљали као непобитни стручњаци. Код овог цртача, сликара и књижевника то можда и нису погрешке нити заблуде већ страсна уверења, а страст све више нестаје из данашње уметности, у наслућивању дигиталне апокалипсе и дистопијског света против кога се он тако духовито борио. Разобличио је и нека погрешна уверења. Српско сликарство из 1950-1960. настало је на основу искуства са малим црно-белим репродукцијама. Путовања, велики музеји, капиталне изложбе, луксузне монографије и часописи били су недоступни.

Када је писац ове књиге у великим светским музејима видео дела којима се на тај начин дивио у младости, схватио је да су сасвим другачија него што је замишљала његова генерација, угледање на њих било је заблуда, али плодна. Недостатак података надградили су машта и уобразиља. Као што је тој генерацији уметника цртач Драган Лубарда дао право на грешку, као што су велики цртачи Урош Тошковић, Миодраг Дадо Ђурић, Леонид Шејка и Миро Главуртић стварали на основу деформације, мимо академског типа изражавања, али крајње оригинално, тако се из заблуда рађала велика уметност, јер "дух дише где хоће". 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)