ЕВРОПЕЈСКО БЛАГОСТАЊЕ: Извини, вуче, мало сам се шалио...

Познаници из свих крајева Европе пишу ми обесхрабрујућа писма. Из оближњих, такорећи европејских земаља - такође. Уопште не намеравам да будем ироничан поводом вируса корона, Боже сачувај. Та зараза већ је направила много зла, и још ће. Бити злурад кад ми сами још нисмо проценили размере несреће - била би то последња, срамотна ствар. Ја бих само о томе колико је нестабилно читаво то европејско благостање, колико је тамо ломљив систем социјалне заштите.

Фото Pixabay

Добро - ми, с нама је све јасно. Код нас је диктатура, уз то још и корумпирана - ми читав свет својим дивљаштвом не од јуче препадамо. Али тамо?! Откуд тамо пусте полице у супермаркетима? Слуђени грађани, сатрвени медицинари, погубљени политичари? Зашто су опустели читави градови? Зашто ободима тих градова лутају гомиле миграната, које баш брига за полицијски час и сличне забране? Због чега министри економије читавих, рецимо, прибалтичких земаља - одједном директно саопштавају да никакве економије код њих у ствари нема, а има "мехура од сапунице", који издуше од првог ексера - несрећа још није стигла, а већ је готово: пацијент једва дише.

И како, на пример, у таквој ситуацији изаћи на европско тржиште са уобичајеним предлогом да се прода још мало русофобије? Ту робу су тридесет година куповали - шта је сад?

"Колеге, хајде да Стаљина с Хитлером изједначимо и нови Нирнберг одржимо?

Како то 'не'?

А хајде да установимо свеевропски празнични датум окончања совјетске окупације?

Шта, непотребно?

Или, можда, да подигнемо споменике свим женама које су силоване од сарадника НКВД-а, и плус од бурјатских тенкиста?

Ни то не ваља? А од чега ћемо ми онда живети?"

Неће њу то дуго држати, вероватно - али нешто ју је натерало да каже, зар не? Има она некакав мутни предосећај.

Признајем, грешан, стално ми пада на памет прича о вуку који је упао у јаму. Сећате ли се?

Зец је угледао вука у јами. Полудео је од радости. Прискочио до ивице и почео да сипа:

- Цркни, сива ругобо, ђубре шумско, бувљи царе! Сад ће доћи ловци па ће те средити!

Издрао се и пошао својим послом. Мало протрчао и мисли: "А не, мало сам му рекао, треба још." Врати се зец до јаме и поново:

- Кучко четворонога, буљоока жабо длакава, њушко окупаторска!

Вук седи, слуша га смирено, трепће очима, не одговара. Нема шта да му каже.

Зец опет оде, и опет мисли: "Мало, мало сам му рекао - за све године што ме је у страху држао, док и у нашу шуму није стигла ера демократије."

Окренуо се и трк назад. Али се тако залетео да је почео да кочи три метра пре јаме - и свеједно није могао да прикочи. И свалио се у јаму, код вука.

И зец каже вуку:

- Нећеш ми веровати, сиви, дошао сам да се извиним!

Крај приче. Или почетак. Како за кога.

***

Дођи кући

Русија обезбеђује Белорусији 10% БДП-а, а спремна је и 90% да обезбеди. Спремна је да гине у боју за Јерменију и да загрли читаву Украјину. Спремна је да пева и плеше поред сваког закавкаског дворца, да би се на врху отворио прозорчић и да би нам одозго нежно махнули руком, или марамицом. Махните чиме год хоћете, можете чак и воду пљуснути - ипак је то нека пажња. На све је спремна Русија, само да се одазовете.

Русија каже Пашињану: Дај да ти зауставимо рат, просто тако. Русија каже Украјини: Хајде да ти дамо три милијарде зелених, а ти не мораш да вратиш. Русија каже: Пусти ме у Јурмалу да поживим, по Вилњусу да прошетам, да оставим три плате, да на твом брду постојим, твојим вином да се насладим, да попијем све твоју минералну воду, да поједем сво твоје воће по трострукој цени. Само дозволи.

Јер, како ми волимо? Ми узмемо Гамзатова, Салахова, Искандера, Мкртчајана, Кикабидзеа, Ајтматова, Бабајева и Хачатурјана - и поставимо их на трон. И кажемо: Ти си наш највољенији и најрођенији, обожавамо те!

Па шта ће теби дати твој Лондон, твој Берлин, твој Париз - они те ни у ћошак неће сместити. Неће те звати у Холивуд, никад те неће прихватити као себи равнога, само не глуми да си Шарл Азнавур. Они Азнавура воле као француског певача, а ми волимо јерменске, латвијске, туркменске - првосаздане, равне нама, какве их је мајка родила.

Да, ти лажљивци могу ти дати награду, ако на енглеском језику на европском конкурсу отпеваш песму о томе како те је Русија силовала. Али то је, као прво, све на шта су они способни, а друго - баш тако, баш у том тренутку они те силују. А ти то не схваташ. Зеваш и певаш.

Само овде у Русији на Естонију и на Грузију гледају као на центар света, само овде певају о Ташкенту, само овде су Рига и Баку лепо тетовирани на левој и десној стани груди. И још мапа Казахстана на леђима.

Али њој, тој Русији, потребна је каква-таква узајамност. Тешко да њу, тако ружну, можете озбиљно заволети, али бар нешто одглумите, бар јој у лице не пљујте.

Не. Ево опет из Јерменије одјекује - истовремено: Зашто сте окупирали Нагорни Карабах, и - зашто нисте окупирали Нагорни Карабах?

Зашто ти гледаш очима, Русијо, зашто ходаш ногама, Русијо? Зашто уопште постојиш, ишчезни напокон.

Да? И где си ишчезла? Где си нестала у најтежем тренутку? Зашто не певаш моју песму, зашто ниси спасла моју земљу, зашто ниси васпитала моју децу, зашто ми ниси изградила фабрике, гасоводе и космодром?

Одвратна си, Русијо. Мрзим те. Побећи ћу од тебе на азурну обалу Индијског океана.

... Нигде ти нећеш отићи, љубави моја. Заувек заједно. Најтоплији угао мог срца је пуст. Дођи кући.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације