КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Будућност као огледало садашњости; Соња Атанасијевић, “Спавај, звери моја”

СПАВАЈ, звери моја је роман исприповедан у три гласа који се правилно смењују.

Фото: Приватна архива

Од тога два су женска - реч је о гласовима две пријатељице, али у два паралелна света - први припада Невени - средовечној жени у депресији, други Јовани, Невениној генерацијској и "генијалној пријатељици", која се јавља из оностраности, будући да је умрла, а трећи припада свевидећем оку камере која, осим што је вештачки интелигентна, помало је и персонификована. Приповедање је смештено у будућност у 2027. годину.

Приповедачки гласови, особито Невенин, ретроспективно нам казују о одрастању наречених јунакиња, о сложеним односима у њиховим породицама, као и о вишеструкој преплетености тих породица, о статусу жене у том времену, о одликама мушкараца тог времена и о њиховом односу према женама. Они сведоче и о депресији као о доминантној болести савременог доба, о одликама друштва 2027. године, док два приповедачка гласа садрже и елементе зачудности.

Из ретроспективног приповедања закључујемо о у великој мери безбрижном одрастању девојчица у новобеоградским блоковима, о њиховој оази коју чине парченце парка, клупа и пас с којим се играју. У оквиру ретроспективног приповедања налазимо и корене изузетне Невенине везаности за Јовану, Невенину отуђеност од родитеља посвећених послу, као и вечито неприхватање, чак одбацивање, млађе сестре. Оно, осим наведног бележи и причу о првој Јованиној љубави, о наличју тог односа који и те како има везе с погрешним васпитањем, односно, с неоправданим забранама њеног оца, с његовим диктаторским понашањем у породици.

На тим странама романа обнављамо знања о најгорим тековинама патријархата посве живим у савременом свету, чак и у метрополи, и о њиховим последицама. Јованин отац на све начине понижава супругу, домаћицу из унутрашњости коју је изабрао својевољно. Осим што на тај начин, никада не доводећи у питање сопствени статус повлашћеног, ремети продичну атмосферу, ремети и односе мајке и ћерке, која се, као и отац, стиди мајке, жене која је, како Невена констатује сећајући се, једноставно била константно крива свима без кривице.

У роману је разобличено и лицемерје наоко хармоничних грађанских, интелектуалних породица, попут Невенине примарне породице, које живе у материјалној благости, у удобности и које баш због тога не желе да потежу озбиљне теме попут запостављања деце и њихових међусобних односа, брачног неверства итд.

Разобличене су различите манифестности у оквирима друштвено-политичког и социјалног живота Србије 2027. године, а које су идентичне онима чији смо сведоци данас агитација гласача од врата до врата, запошљавање партијских кадрова, одлазак младих образованих у иностранство, пропадање економије итд. Све то Невенин приповедачки глас доводи до гротеске. Она је суштински емпатична према свима који јој куцају на врата према активистима странке који носе транспаренте и изговарају слогане, према продавачицама ручно рађених одела за кућне љубимце, према гатарама, према кловновима који су то постали јер су изгубили посао због пропасти фирме, а потом и гашења играоница због мањка новорођене деце...

На крају романа коначно закључујемо о Невени не само као о депресивној већ и неутемељној особи чија расположења, срећа, па и живот, апсолутно зависе од других. Ту слабост ретко ко прашта, такву особу ретко ко прихвата. Вероватно је она баш због тога не само на маргини сопственог живота већ и на маргини живота својих ближњих. Она је у суштинској релацији само са својом идеалном пријатељицом која није жива.

Та врста везаности за трећу особу, ону која није део ближњих по крви, доста говори, наравно, о самој особи, као и о природи породице из које она потиче, али говори много и о мушкарцима, као и о друштву и начину живота које форсира егоизам и увећава отуђење. Исто то мисли и суперинтелигентна камера.

С обзиром на то да су одлике и манифестност приповеданог времена у потпуном сагласју с временом настајања овог романа, намеће се још једна забрињавајућа чињеница за коју је аргументација очигледна - у том времену не назире се суштина мушко-женског односа, чак делује да се тај однос заснива на непријатељству, да нимало није еволуирао, а у читавом свету увећева се број романа о генијалним пријатељицама. Да ли је са светом све у реду?

Препоручујемо

Култура

0 0

ДОСТОЈАНСТВО ЈЕ МЕРА СТВАРИ: У Атељеу 212 отворена изложба фотографија поводом 10 година од смрти глумца Драгана Гаге Николића

11. 03. 2026. у 19:57

Култура

0 0

ЗБОГ ПОВРАТКА РУСИЈЕ НА БИЈЕНАЛЕ: Европска комисија запретила да ће укинути финансирање чувене манифестације у Венецији

11. 03. 2026. у 18:03

Култура

0 0

ОВА ФАРСА ЖИВОТА БИ ЗАЧУДИЛА И БЕКЕТА: Интервју Алан Гилсенан, ирски редитељ

11. 03. 2026. у 18:01

Култура

0 0

КОНЦЕРТ ДАРИЈЕ ЧАЊИ У НОВОМ САДУ: "Интернационални сусрети гудачких инструмената"

11. 03. 2026. у 11:54

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације