ПОХЛЕПАН ЧОВЕК КВАРИ ПЛАНЕТУ: Песник Вито Марковић тврди да данашњи човек, нечовек, лаже и када каже да другог воли исто као и себе

Драган Богутовић

08. 11. 2020. у 14:00

АКО је неко дубоки и искрени посвећеник поезији, онда је то Вито Марковић (1936) који је деценијама све подредио стиховима, дубоко верујући у смисао песничке речи. Његове песме не изазивају код читалаца само емоције, већ представљају и велики подстрек за размишљање на вечне теме о којима расправља у стиху. Нове филозофско-метафизичке доживљаје хиперсензибилног аутора доноси његова нова књига лирских записа и песама "Јади", у издању Српске књижевне задруге.

ПОХЛЕПАН ЧОВЕК КВАРИ ПЛАНЕТУ: Песник Вито Марковић тврди да данашњи човек, нечовек, лаже и када каже да другог воли исто као и себе

Фото В. Данилов

Близу шест деценија Вито Марковић се оглашава као песник, прозни писац, есејиста и антологичар. Међу песничким књигама издвају се "Паника тела", "Опасности главе", "Пакао", "Удес", "Насмејана жртва", "Похвала лудилу", "Ноћни језик"... Аутор је и књига есеја и трактата "Поезија и метафизика", "Филозофија самоће", "Мрвице усамљености", "Трагање за суштином", као и прозне трилогије у којој су књиге "Хула", "Жест" и "Мук". Песме су му превођене на многобројне језике, добитник је и више књижевних награда, а са Љубомиром Симовићем је једини живи песник чији су стихови заступљени у чувеној "Антологији српске поезије" Миодрага Павловића.

Питамо Виту Марковића, песника снажног заноса, који у српској поезији заузима једно од најзначајнијих места, чему поезија у ово доба короне?

- У време јада, када се пати, када је садржај постојања празан, поезија душу снажи. Експлозијом ума убија јад, мрачна осећања. Безнађе гаси. Људском бићу даје склад, лепоту постојања. У поезији је, кад је права, најсавршенији ток мисли и осећања. Свака мисао душу отвара, исказује суштину, не изневерава.

* Осим себи, у сновима и мислима, окренути сте смрти и животу, свету...

- Наравно. Инвазија смрти сеје страх, баца људе у очај; у људским душама пустош ствара. Људи живе под маскама. Нема руковања, нема целивања. У раздвајањима, у размицањима, једино се види спас.

* За све ово што се дешава, ко је одговоран: време или човек?

- У овом свету, за све неприродно што се дешава, одговоран је човек. Човек гради, руши, разграђује све. Он загађује свет одувек!

ПЕСМА

Хладно је. Сунца нема.

Мраз прети.

С нестрпљењем чекам.

Осмех неба, ведре вести,

Ведрих вести нема!

На вест лептир да лети

У мојој глави цвет процвета,

Трава букне, позелени,

Дрозд крилне увис, запева!

* Шта вас, конкретно, одржава у равнотежи?

- Поезија. У времену кад расте смрт, а живот се смањује, ја гледам да имам далекометне, снажне мисли. С ружама у души живим. Одгоним од себе смрт. Размишљам. Сваког тренутка у чисто људском смислу, постојању се учим. Као сањар, у лирском послу, ја сам стварно ја. У снозаносу волим лирски скок увис више него скок удаљ. С висине се види, одувек, најбоље ко квари свет.

* И ко квари свет?

- Похлепан, безобзиран, незајажљив човек, нечовек. Он носи пакао у себи. На имати и немати своди све. Присвојити, освојити туђе, згазити другог, по њему, није грех. На штету другог све чини, живи као звер. Похлепан човек је празно биће. У времену јада, кад му време није, експонира се, говори свашта; лажну слику о себи ствара.

* Шта још смета, осим похлепе, данашњем човеку да буде човек?

- Завист. Мржња. Бескрајна воља да се има моћ.

* Кивни сте на ово време, као да га одбацијете од себе?

- Овај век није мој век. Превише је загађен. У њему није више исти човек. Доброта је ишчезла, изгубила насмејано, племенито лице. Са свих страна света чују се само птице кукавице, славуја нема.

Фото В. Данилов

* Па, ипак, у једном лирском запису, кажете: "Вреди опет бити жив!" Настављате да трагате за вечним у себи?

- У лирском послу, у снозаносима, кад препознам крилату мисао јаких речи, далеко, далеко, што даље од ништавила ка вечитом летим. Суштински, с идејом о вечном у себи, лирски, у поезији... Ка томе стално тежим.

* У вашем бићу нема мировања и у време јада, у самоћи, између времена прошлог и времена будућег. Докле?

- Све док ме има. Космички закони поручују: кретање је важније од мировања. То и земаљски закони потврђују. Смрт најрадије напада бића која мирују. Живот се креће, испред смрти трчи, бежи од нестајања.

* Дефинишите нам, на ваш мисаони, филозофски начин, шта је живот?

- Живот је понављање, понављање, окретање стално истог, успоравање и на крају, заустављање, нестајање, ишчезавање, са узвиком или без узвика, тихо. У ово, суморно, оронуло доба, кад је много неизвесности, и кад превише страха и мрака има, без раскошне боје светлости, живот је бескрајна космичка рушевина.

* У свету с пуно жалости и страха, као сањара, шта вас највише ожалошћује, обеспокојава?

- Лаж. Свуда је има. Данашњи човек, нечовек лаже и када каже да другог воли колико и себе. Самољубљу, вољи за моћ, не одолева. Он воли само себе.

* Постоји, ваљда, нешто што би могло овај свет да учини бољим?

- Постоји. Доброта и лепота украшавају садржај живота, чине свет.

* Више од смрти, плаши вас пролазност, заборав. Да ли зато у лирским песмама трагате за вечним у себи?

- У свакодневној свађи између мене и смрти, губим спокој. У лирском послу, ка вечном у себи стално трчим. "Вечности, где си, вечности", говорим, шапућем у себи. У страху од неизвесности, постојања, хоћу с тобом чист, лирски, неодгодив додир. Хоћу хераклитовски да постојим на раздаљини од заборава.

* По вама нема веће казне човеку од заборава?

- Нема. У време мрака и јада, светлости, без ведрог склада постојања, ка забораву све односи ток пролазности.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)