ЖИВОТ ЈЕ ПРВИ ПУТ ГОРИ ОД РОПСТВА: Божидар Мандић о пола века стваралаштва, авангарди, природи...

КАО највећу вредност своје уметности, живота, филозофије, Божидар Мандић, коме је минулог викенда београдски Музеј савремене уметности обележио пола века стваралаштва, истиче то што у дом прима сваког човека.

Фото М. Анђела

Кроз његову шумску кућу, у Брезовици подно Рудника, где је 1977. основао "Породицу бистрих потока", до сада је прошло 45.000 људи. Њих 28.000 је ту ноћило, а поделили су и 325.000 бесплатних оброка.

- "Породица бистрих потока" је жива скулптура модерне уметности - тврди Мандић, који је прву ликовну поставку представио пре пола века на "Трибини младих", у родном Новом Саду, а бави се и књижевношћу (написао 25 књига поезије, есеја, лирских записа, прича и романа), театром (режирао двадесетак представа, организује Фестивал алтернативног позоришта "Шумес"), пише колумне.

Ипак, давање себе, за њега је нешто што највише човек може да испуни. На уметника који је пре 44 године авангардни ангажман са асфалта преселио у дивљину, подсетио је кустос Зоран Ерић као што је то претходно урадио и са опусом Илије Шошкића, а МСУ се и великим враћањем кући Марине Абрамовић одужио прогресивном духу шездесетих и седамдесетих на овим просторима.

- Осећам се као дете, иако имам 70 година, јер ме чувају идеје с краја шездесетих. За новосадски круг авангардних уметника коме сам припадао Звонко Маковић, каже да је био најрадикалнији у тадашњој Југославији. Иритирали смо друштво и политику, имали небулозну естетику, која још није валоризована. Од нас четрнаестак, седморо, осморо је завршило у затвору, без икаквог разлога - прича наш саговорник који је био најмлађи у групи, у којој су били Тибор Варади, Ото Толнај, Јудита Шалго, Желимир Жилник, Пеђа Врањешевић, Мирослав Мандић, Слободан Тишма, Мирко Радојчић, Владимир Копицл, Миша Живановић, Славко Богдановић:

- Биле су ми довољне две ствари које сам тада научио, а то су храброст и слобода, које сам пренео у шумску естетику и културу.

Фото Приватна архгива

На првој ликовној поставци, присећа се, изложио је мигавце, блатобране, неке никловане делове, али и блато, кукуруз. То се не разликује много од материјала од којих сада ствара: опет од блата, дрвета, камена.

- Уметност која личи на уметност није уметност - мишљења је наш саговорник, за кога је Коста Богдановић, вајар и теоретичар, говорио да спада у најаутентичније ствараоце, јер се не може ни са ким поредити. - Спајам камен, балегу, дрво, повезујући природу и човека, уметност, наду за будућност. Желим да рехабилитујем атом. Од оног тренутка када га је Хајзенберг поцепао, цивилизација није више иста. Од тада почиње сурвавање и огромно безнађе.

Са својом повратком природи, Мандић је и у глобалним размерама пионир покрета заштите животне средине:

- "Породица бистрих потока" је три године старија од немачке партије Зелени, а 17 година смо претходили светском покрету "Очистимо свет". Љубивоје Ршумовић и ја пре њих смо чистили градове: Београд, Бачку Паланку, Ваљево... Као уметник и филозоф имао сам рефлекс да долази једно време свеопште загађености.

Аутор Божидар Мандић, Фото Приватна архгива

И овај јубилеј потврда му је да је још у "праскозорју био на правом путу" и не намерава да га напусти:

- Свако јутро устајем у три, пола четири, да бих писао, али и да бих се одушевљавао планинама. У шуми, свакога дана, осећам ту живу спрегу са космосом. И све то што видим је узбуђење, које ме инспирише да стварам. У бетону, асфалту, настаје некрофилска уметност. Све више препознајемо капитал - реалистичке уметнике, који стварају "из пара", а не из идеја, ониризма, метафизике.

Највећа цензура и прогон уметника је када га скрајну, истиче Мандић. Хепенинг за јубилеј, у Парку скулптура МСУ, посветио је зато четворици, помало заборављених стубова авангарде: Ђорђу Марковићу Кодеру, Љубомиру Мицићу, Љубиши Јоцићу и Владану Радовановићу.

- Двадесети век је век авангарде - објашњава уметник. - После седамдесетих и концептуалне уметности, додавали су јој разне префиксе, као трансавангарда, неоавангарда, и тиме је умрвили. По корпорацијским наредбама морала је да се спречи уметност која је сматрала да је уметност све, али не и свашта. Кад чујем неоавангарда, то ми звучи као неонацизам. Октавијан Паз каже да у сваком времену постоји авангарда.

- Живот је први пут гори од ропства. Људи желе да буду робови, о чему пише и Мишел Уелбек. Јер, кад си роб онда ни о чему не мислиш, не суочаваш се са животом, експлоатишу те по 14 сати дневно. Не занима те ни креативност, ни лепота, једино опијати, гламур и спектакл. Уметник је данас дужан да критички реагује и новом естетиком помера перцепцију.

ПРЕДСТАВА "Живи разред" на "Шумесу 2020", Фото Приватна архгива

У природи су, како тврди ствари много хармоничније, у њој нема ни пошасти нашег доба - короне:

- Вируси, како то пишу и Ками и Пекић, долазе ирационално и углавном су последица хаотичног и апоричног времена и друштва у коме човек ништа не поштује, ни природу, ни друго биће, ни естетику, једино профит. Онда дође нека врста казне, као што је то куга код Бокача. Овај актуелни вирус је опомена, увертира, јер нам се спрема још већи логор, који ће ући у главе људи. Човек ће сам себе затварати. Усамљиваће се. То ће бити погубно по човечност. Песнички, метафорички речено, ако почнемо да чинимо добра дела, вируси ће се за 15 минута повући.

Живећи са биљкама, потоком, стаблима, Мандић објашњава да још чује глас живота:

- У природи још имам заштиту, јер ослушкујем глас мрава, трава, лептира. Сва уметничка дела посвећујем заштити тих бића, јер човек ће заиста умрети без њих.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације