КЊИЖЕВНА КРИТИКА - МЕТАФИЗИЧКО УЦЕЛОВЉЕЊЕ ПОЕЗИЈЕ: Мирослав Алексић, "Арапски капричо"

Слађана Илић

27. 10. 2020. у 20:12

ИЗ поезије Мирослaва Алексића учимо о повезаности пута и протока времена.

КЊИЖЕВНА КРИТИКА - МЕТАФИЗИЧКО УЦЕЛОВЉЕЊЕ ПОЕЗИЈЕ: Мирослав Алексић, Арапски капричо

Слађана Илић

Она нам казује о томе како непатворено време обележава сва божја бића - јер она су део временског океана - а тај океан истовремено је садржан у њима. На тој повезаности почива свет, не постоји ништа ван тога. Отуда, ваљда, проистиче и једноставност као најтачнија формула бивања, што увиђамо у призорима из свакодневице, али и у тековинама културе којима одише поезија овог песника.

Та једноставност нужно је пак у дослуху с релаксираношћу - која нема ништа с подељцима на сату, као ни с тим што су данима дата имена. Дакле, клепсидра, сказаљке и бројеви на циферблату, именовани дани, у супротности су са суштином бивања. Они држе људе у ропству, који у грозници да испуне све - што се може купити и потрошити, а истински се не може имати - време не испуњавају собом, као ни блаженим мислима о себи и ближњима, већ, како се у песми по којој збирка носи назив каже, нагле да досегну смртну уру као тркач што истуреним грудима меко дотакне свилену врпцу на циљној линији.

Фото приватна архива

У тој "победи" заправо је највећи пораз човека који тек тада пожели да макар још толико гледа у ведар дан и још толико неког да воли, колико траје Тарегин Арапски капричо.

О свему томе, у издељености времена, већина људи не зна ништа. О томе знају они који су, најчешће дубоко концентрисани на једну тачку, на дубину која је истовремено и пут нагоре, који су, не одлазећи никуда, попут рибара који никада нису били на најближем острву или пак попут стараца који се никада нису попели на врх планине коју сваког дана гледају док се умивају пред кућом, спознали временску целовитост, због које су релаксирани. Ту релаксираност - природно - садржи и лирски субјект ове збирке, док се њој читаоци добровољно уче.

Последњи покушај, бар у овој збирци, да их лирски субјект томе научи јесте песма Последње дете. Он сведочи и о ономе што ће доћи - јер је у својој релаксираности прозорљив.

У овој књизи са благошћу и љубављу песник је у једном циклусу писао о онима који су испунили време, чије је дело прах за позлату, који су позлатили нашу културну традицију, који нас утврђују у нашем националном идентитету.

У насловној песми тог циклуса налази се својеврсна похвала Јефимији. Она је у вредносном и сваком другом смислу попут њене Похвале кнезу Лазару. Песми Јагорчевина у снегу (уместо добродошлице 166. листу Мирослављевог јеванђеља) похвала је Григорију Дијаку, Мирослављевом јеванђељу и монасима који су, како се у песми каже: ...у молитвама/и на послушањима,/незаинтересовани за време,/које је текло поред њих,/чекали предзнаке Другог Доласка... Песма Глуво гламочко похвала је полубогу Гаврилу Принципу, његовим принципима и вишим законима уписаним у целовитост времена о којима је Гаврило знао све, док је похвала великом писцу и трибуну Петру Кочићу песма Краљ. Песма Стрелчев страх од пенала посвета је делу и човечности Петера Хандкеа и спомен на четрнаесторицу жетелаца из Старог Гацког, масакрираних пре двадесет и једну годину. Неименовање починилаца те страхоте, њихово некажњавање, сведочанство је да се свет - онај у ком човек не познаје другог човека, у ком нико ни пред ким не свлачи своју кожу - уцеловљује у свом злочину.

У збирци Мирослава Алексића Арапски капричо видимо како о значају песничке речи сведочи и осећање лирског субјекта да дан има смисла ако је у њему настала песма. Након читања ове књиге слободни смо да аутору и поручимо - Смислен је сваки твој дан, песниче, именован насловима које садржи ова збирка уцеловљена у времену - без сказаљки и бројева.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)