ИНТЕРВЈУ Милош Миша Крстић: Млади данас и не знају шта је џез

ЏЕЗ се изучава на универзитетима, али нема ниво класичне музике, нема иза себе академике, или људе који пишу о њему, а да нису музичари.

Фото Д. Алихоџић

Не постоји у свету џез музичар који може да живи само од свирања по клубовима, мора да буде образован и да предаје, или има турнеје по Европи и Јапану. Многи су познати џезери возили такси, продавали цвеће, били кројачи.

Овако, за "Новости", џез пијаниста, композитор и педагог Милош Крстић, овогодишњи добитник награде за животно дело "Нишвил" џез фестивала, у разговору, коментарише ситуацију у музици којом се бави цео живот.

- Ово признање значи да је неко успео да препозна квалитет онога што није свакодневно пред очима јавности, него је скривено или загушено естрадом - каже наш саговорник.
Крстић је прве џез свирке имао још као шеснаестогодишњак у чувеном београдском клубу "Еуридика", где је свирао са музичарима бар дупло старијим од себе. Осим за свинг и посебно бибап, Крстић је и један од највећих европских ауторитета за афро-кубан стил у џезу. Он је и први музичар са ових простора који је магистрирао џез у колевци те музике, у САД, где је једно време и радио као асистент на факултету.

Фото Д. Алихоџић

о Како сте ви заволели џез?

- Мени џез нико није наметнуо. Био сам јединац и имао сам на располагању радио-апарат као занимацију. У то време на средњим таласима било је само пет станица и то Београд, Букурешт, Загреб, Нови Сад и Глас Америке, преко Солуна или Минхена. И свака од тих станица је имала емисије посвећене џезу, Глас Америке чак сваке вечери. Једино ми се свиђало да слушам џез. А како смо имали клавир у кући, онда сам почео да свирам буги-вуги.

Родитељи су приметили моје интересовање и са девет година су ме послали на приватне часове клавира. Тако да нисам имао формално ниже и средње музичко образовање, него када сам уписао студије композиције на Музичкој академији полагао сам допунске испите из средње школе.

о Како сте одлучили да 1993. године наставите усавршавање у САД?

- Када је избио рат почетком деведесетих свирао сам у Београду на пет места, седам дана у недељи. И све је то било пристојно док није почео рат. Одједном, пред крај 1992, са седам дана у недељи на пет места спаднемо на нулу. Нема више џеза, али је Џеј направио неки клуб у Узун Мирковој, а на сцену је ступио шунд. И ја, шта да радим, сетим се једног кларинетисте са Универзитета у Сент Луису и јавим му да би хтео да наставим усавршавање. Ако хоћете да научите џез, онда, изволите у Америку!

о Али, ипак нисте остали тамо предуго, вратили сте се после две године?

- Вратио сам се када сам добио понуду да предајем у Музичкој школи "Станковић", где сам остао до пензије, као и на Музичкој академији. Младе генерације су бомбардоване информацијама, њима је пажња растројена и не могу да се фокусирају на нешто, немају концентрацију на дуже време. Генерални проблем младих генерација је и недостатак ентузијазма за било шта. На пријемни испит долазе људи који немају појма шта уписују, они почињу од нуле јер нису у кући добили никакву информацију. Не знају шта је џез музика уопште, дођу на пријемни и кажу да су спремили "нешто од 'Бијелог дугмета'". Кажем им - "То се овде не учи, спреми нешто друго па дођи!"

о Која је улога џеза данас у музици и уметности?

- У Европи у тим академским круговима џез посматрају кроз класичарске наочаре, а то је нешто што губи суштину. Све је то теоријски и коректно али није то дух џеза. Џез је класика 20. века, америчка или црначка. Изучава се на академском нивоу од 1951. године и то тек кад су Американаци видели да се у Европи цени џез онда су и они почели да праве универзитетске програме са идејом "ова наша музика нешто вреди а ми нисмо то препознали". До тада су џез третирали као неку обичну музику за игранке. У време када сам ја био тамо, 250 универзитета имало је џез програме, а у Европи се изучавао на око 60.

о Како гледате на џез сцену данас?

- Људи свирају џез али нико више нема шта ново да измисли као што је случај и са европском класиком. У џез се не улази у раној младости, обично се џезери баве неком другом музиком, па тек онда са еволуцијом својих способности, менталних и слуховних, неки од њих "оду у џез". Е, сад, много је важно која од тих музика им је била претходница. Великанима џеза то је био свинг, блуз или госпел, а сада људи долазе из рока и попа. Проблем је што сваки од тих стилова има своју естетику која се не уклапа увек са џезом јер нема корене са њим и тако га кваре. Рокери који су дошли у џез не могу се назвати џезерима јер теорија музике нас учи да "ако две музике немају заједничке стилске одреднице онда нису исте музике и не могу носити исти назив". Не може се свака импровизација назвати џезом!

о Да ли данас постоји искрена џез публика или је важније да се у друштву каже да "слушате џез"?

- Једино још у Америци постоји публика која није само дискофилска, да скупља плоче, него активно учествује у живим догађањима. Сваки музички стил, било да је барок или класика, романтика, настаје од претходних родитеља, односно, претходних стилова, па се развија до свог врхунца, односно, до савршенства. Након тога, нема више иновација него репродукција.

Тако је и у џезу, који је своју еволуцију доживео са Чарлијем Паркером и Бадом Пауелом, после чега долази до експанзије рока. Џез тада губи свој примат, а рок преузима и новац. Због тога су џез фестивали морали да промене концепт и ту настаје мешавина свега, или како се то каже, светска (свакојака) музика.

Препоручујемо

Србија

0 0

ЏЕЗ И ПРЕКО „ЈУТЈУБА“: У петак почиње јубиларни "Џезибар"

30. 09. 2020. у 17:08

Култура

0 0

НЕДЕЉА ПРОЂЕ - ЈОВАН МАЉОКОВИЋ: Нека буја река живота

13. 09. 2020. у 16:30

Познати

2 0

МИРИС ЊУЈОРКА У БЕОГРАДУ: Џез певачица Софија Кнежевић на сцени Народног позоришта

09. 09. 2020. у 11:20

Култура

0 0

НАСТУП ЏЕЗ ПЕВАЧИЦЕ СОФИЈЕ КНЕЖЕВИЋ У НАРОДНОМ ПОЗОРИШТУ: Концерт и „Софијазз“

06. 09. 2020. у 16:26

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације