СРПСКО СВЕ И СВУДА: Када се говори о првим установама културе у Србији, неретко а неуко, мисли се искључиво на Кнежевину две династије

Висока годишњица Српске читаонице у Новом Саду, с приликом да на свечаности у име награђених искажем захвалност, по природи ствари тражи да у средишту буду читаонице, читалишта и библиотеке, српске и у Србији.

Фото Н. Карлић

Наши људи обично мисле да су библиотеке свуда онакве као што их памте из личног искуства и суде о њима по томе да ли су нашли шта им је потребно. Притом су често и сажаљиви и равнодушни одједном. Само најученији знају да су такве установе базична култура, да трају дуго и да их има различитих, сврстаних по суштини, намени и значају.

Прве српске библиотеке су манастирске, студеничке и хиландарске. О онима из осамнаестога века објављена је књига на хиљаду страница. У истом добу, у арадској породичној кући, имао је Сава Текелија десетак хиљада књига на више од десет језика. Није чудо што је такво књигохранилиште опевао и Лаза Костић. Овим примерима хоћу само да наговестим цивилизацијску дубину, вековно таложење мисли и осећања, језика и судбина, укупног људског памћења.

А читаонице као нарочити национални центри, као укрштаји више делатности, настајале су у првом делу деветнаестог века, по бечком и пештанском узору, најпре у Матици српској, потом у Иригу, овде, у Новом Саду, у Сомбору још увек под истим именом, све по реду, у варошима и другим насељима. Из њих су оснивана позоришта, музеји, галерије, архиви и друге установе. Нису, дакле, негдашње читаонице биле само места за читање.

С мало друкчијим називом и концепцијом, у истим годинама деветнаестог столећа, уздигнуто је Београдско читалиште, после њега и слична културна жаришта у другим градовима. До детаља су изучени историјат, развитак и улога српских читалишта, која су углавном прерастала у данашње библиотеке, у престону као Градску, Народну као националну, затим, по задатом моделу, од места до места, до нашег времена, и даље.

Три за данас одабране именице - библиотека, читаоница и читалиште - као што се с речима дешава, сродне по значењу да је то служба просветитељству у општем захвату, нису у прошлости биле исто, али су им намере биле исте. Лако је уочити мале неспоразуме, ако их има, и лако их је отклонити.

Међутим, има недоречености док слушамо које су најстарије српске установе културе и које су прве такве установе у Србији. Не видимо увек разлику на коју треба указивати, не због такмичења и престижа но због чистог односа према традицији и садашњости. Када се каже да је установа српска, то нас води где су год живели и на учен начин деловали Срби, у било којој држави, било кад и било где. И то је јасно. Али када се говори о првим установама културе у Србији, неретко а неуко, мисли се искључиво на Кнежевину две потоње династије. У реченом поступку не види се целина, не види се увек и довољно, по правди и истини, а тако сужен поглед сужава и представу о Србији и Србима. Притом се не види ни опрез као први знак сигурности.

Према томе, док год говоримо и пишемо о ономе што је српско, некадашње, а овде је издвојен само пример из културе, требало би да имамо на уму временску и просторну целину, свеколику, сваки предео где су живели и бринули о свом имену наши преци, о томе оставили писане и друге трагове, јер тако обележавамо оно што су достигли Срби, сви и свуда. Једнако тако треба да говоримо и о својој данашњој, расељеничкој и национално на сваки начин растреситој стварности.

Да сажмем и то исто саопштим у другом облику. Ако пажљиво тумачимо и поступамо, мислећи на све српско одједном, замишљајући јединство порекла, вере, имена и матерње речи, увек дајући предност најбољим вредностима, тада ће у нашој свести о себи редовно и заједно бити немањићке задужбине и Свети Сава, народни певач и приповедач, Ђурђе Црнојевић и Божидар Вуковић, Жефаровић, Орфелин и Доситеј, Стерија и Вук, Карађорђеви совјетници и обреновићко издање Мирослављевог јеванђеља, Бошковић, Тесла, Пупин и Миланковић, Бранко, Змај и Његош, Црњански, Андрић и Дучић, Кочић, Бора Станковић и наши савременици, ма где да су, сви чије су мисли, књиге и стихови у установама подигнутим на српској речи, на свим њеним облицима, пре Вука и са Вуком, да бисмо лакше рекли шта је српско, све и свуда.

Истовремено, по њиховом културном обрасцу, такво правило је својина свих људи и народа који са Србима живе. 

(Беседа на 175. годишњицу Српске читаонице, Нови Сад)

Препоручујемо

Култура

0 0

"УНИШТАВАЛИ СМО СЕ ОД ВИЊАКА И ИСПУШИЛИ КАМИОН ЦИГАРЕТА": Хопкинс поделио успомене боравка у Јогославији

11. 07. 2026. у 14:47

Култура

0 0

РЕЧ ЈЕ НАШ ОБРАЗ ПРЕД БОГОМ: Награда "Стеван Раичковић" уручена Слободану Ристовићу

10. 07. 2026. у 23:25

Култура

0 0

"ЈА САМ УМРО ЗАЈЕДНО СА МОЈОМ ЋЕРКОМ И ЖЕНОМ": Живот Ђорђа Кадијевића обележиле породичне трагедије

10. 07. 2026. у 22:30

Култура

0 2

ПРЕМИНУО ЂОРЂЕ КАДИЈЕВИЋ: Легендарни филмски режисер, познат по филму "Лептирица" и серији "Вук Караџић"

10. 07. 2026. у 21:36

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације