УНУТРАШЊЕ РАНЕ: Из необјављеног рукописа "Снови" Владете Јеротића

* * * Од непознатог човека, из непознатих разлога, можда зато што нисам урадио нешто што је требало да урадим, добијам два метка у срце. Остајем жив и миран. То примећује мој убица и пуца, мислим из револвера, још једном у срце. Настаје неки покрет у мени, као пред умирање, али се оно не дешава. Мислим да је то зато што убица није знао где треба да пуца: уместо у главу, он је пуцао у срце.

Владета Јеротић

* * *

У средини једне баште налази се стаклена кугла која се наизменично претвара у мене и поново у куглу. Око мене (кугле) цвеће и биље у разним бојама зракасто поређани. Башта је без иједне стазе, тако да се не могу кретати никуд. Други немају приступ до мене, ни ја до њих. Изолација. Не желим да сам направим стазу јер бих морао да је крчим кроз цвеће, други не желе да то ураде јер им је такође жао цвећа.

* * *

Пред кућом у којој станујем са родитељима, посматрам са оцем један авион на небу. Одједном, он буде или погођен или се сам упалио и сада почиње да се стрмоглављује у правцу наше куће. Отац је сачувао мирноћу, улази у собу, седа на столицу, ставља сат испред себе и чека. Ја улазим у другу собу у којој се налази брачни кревет у коме лежи мајка. Легнем поред ње устрашен. После краћег времена, тресак, експлозија, мајка пада поред кревета са узвиком: "са мном је свршено." Устајем, долазим до ње, узимам је у наручје и враћам у постељу. Она отвара очи, смеши се и чуди, а онда пита: "каква је то шала, мора бити да сам сањала."

* * *

На неком непознатом месту посматрам са мајком ноћно небо. Одједном, али за мене не сасвим неочекивано, поред месеца нормалне величине, појављује се један други месец, много већи од нама познатог, сјајнији, можда и ближи, окружен зрачном ауром. Сада знамо да ће нешто да се деси. И заиста, ми легнемо, а преко нас прелази неки чудан талас гасовите течности, после кога као да постајемо јачи. Иста сцена са два месеца и краткотрајним обавијањем наших тела оном гасовитом маглином, понавља се још једном. Ја као да постајем видовит. Долазим у једно друштво у коме се управо одлучује о почетку новог светског рата. Иако сви присутни примећују да сам задобио "магијски" поглед који провиди њихове намере, не успевам да унесем ред. Рат и катастрофа изгледају неизбежни.

* * *

На неком сам вашару или у циркусу. Показују нам разне занимљивости, између осталог једног шизоида направљеног од прућа, како се час кочоперно, час немоћно клати прикован за зид, између још два фиксна места на неколико метара десно и лево од њега. Једно такво фиксно место представља родитељски дом, друго је нејасно шта треба да буде. Одједном, као да се из те гужве усплахиреног прућа ослобађа један мали човечуљак, нешто већи од дечјег оловног војника, огрнут "ћурком наопако", очевидно да би изгледао страшнији и моћнији. У руци му је револвер којим се спрема на слободно гађање. Уместо тога, хитрим скоком, пребацује се до једне справе, постављене изнад њега, на којој је уређај за гађање. Он поставља револвер на једно, за њега спремљено лежиште, притиска нека дугмета, која опет стављају светлосне сигнале у акцију, а све то скупа треба да осигура гађање. Читава сцена делује гротескно, нарочито прелаз са слободне акције малог борца на аутоматску акцију у којој инструменти, а не његова сналажљивост обезбеђују погодак. Све делује марионетски, као да се иза читаве ове игре крију невидљиве руке које дају правац кретања, у основи мртвим, направљеним фигурама.

* * *

Због неког тешког преступништва у коме сам само делимично крив, осуђен сам на смрт. У тамници долази до пресвлачења одела пред сутрашње извршење казне. Тврдоглаво остајем у ципелама које припадају управо скинутом оделу. Преко ноћи успевам да побегнем, извлачећи канапом кључеве из џепа заспалог чувара. Знам да ће се брзо сазнати за бекство, због тога се решавам на једини спасавајући чин - прерушавање. Сестра мог покојног пријатеља ми помаже да променим физиономију, бирам лице "а ла Брасанс". После неколико дана појављује се сумња да се одбегли преступник крије прерушен, са брадом или брковима. Мораћу да мењам маску, размишљам како би било да се прерушим у жену.

* * *

Два табора воде међусобно битку. Ја се налазим у табору рђавих, али се правим мртав да не бих учествовао у бици. Нека жена ми прилази и открива да нисам мртав. Ја се тада правим да сам тешко повређен, а када она хоће да испита где су ми ране, ја јој мученичким изразом лица дајем знак да су моје ране унутрашње.

(Снови за време дидактичке анализе у Швајцарској, 1959)

Препоручујемо

Култура

0 5

ЉУДИ ЈОШ ВАПЕ ЗА ЊЕГОВИМ МИСЛИМА: Интересовање за дела Владете Јеротића и две године након смрти

08. 09. 2020. у 15:53

Култура

1 1

ПРВИ ПУТ НА СРПСКОМ: Сви Хандкеови есеји

11. 09. 2020. у 23:03

Култура

0 3

СМЕХОМ ПРОТИВ КОРОНЕ: У малом тексту велика снага

11. 09. 2020. у 22:49

Култура

0 1

ВЕДРАНА РУДАН ОТКРИЛА: Ово је књига мог живота

11. 09. 2020. у 20:57

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације