СРЕЋАН САМ ШТО БАШ ЈА РАДИМ ОМАЖ ГЛУМЧИНИ: Иван Бекјарев о представи посвећеној Зорану Радмиловићу коју режира

Вукица Стругар

20. 09. 2020. у 11:20

СРЕЋАН САМ ШТО БАШ ЈА РАДИМ ОМАЖ ГЛУМЧИНИ: Иван Бекјарев о представи посвећеној Зорану Радмиловићу коју режира

Фото П. Милошевић

НЕЗАБОРАВНИ Зоран Радмиловић у Зајечару "има" театар са својим именом, позоришне "Дане", награду "Брк", спомен-плочу, признање за глумачку бравуру, улице у родном граду, Крагујевцу, Новом Саду, Аранђеловцу и Београду, изливене ципеле у омиљеној "Српској кафани", фигуру Ибија пред Атељеом 212, а ускоро ће постати и главни јунак једне представе: он, лично, главом и брком!

Његов колега Иван Бекјарев одважио се да у Народном позоришту Тимочке крајине "Зоран Радмиловић" (како гласи пун назив зајечарског театра), игра легендарног уметника и режира представу са три лица, врло тачног и ефектног назива -"Глумчина". Биће то својеврсни омаж великану наше сцене, због кога је Бекјарев адаптирао многобројне Зоранове интервјуе, као и текстове позоришних зналаца о глумачком барду.

- Пробе су већ почеле у Београду са зајечарским глумицама, Иреном Станковић и Александром Манасијевић. Њих две играју новинарке које интервјуишу Зорана Радмиловића, а дан премијере засада је неизвестан: двоумимо се да ли ћемо да је приредимо за фестивал "Дани Зорана Радмиловића" у новембру, или на Дан зајечарског позоришта у фебруару - каже Иван Бекјарев на почетку разговора за "Новости".

ИМАЋУ САМО БРКОВЕ

НА сцени Народног позоришта Тимочке крајине, Бекјарев неће "ићи" на физичку сличност са Радмиловићем. Није лако "бити" Зоран, па ни личити на њега:

- Имаћу само бркове. И ону његову беретку. Али, видећемо. Још о свим детаљима нисам размишљао.

Познати глумац открива да је дуго размишљао о представи посвећеној човеку којег је изузетно волео и ценио, а када је прочитао све оно што су други написали о њему, па и сам Зоран говорио о себи, пожелео је да тако занимљив материјал "постави" на сцену. Већ је, сама по себи, занимљива чињеница да је наш Радован Трећи глуму уписао из четвртог пута: пре тога студирао је права, филологију и архитектуру, а у међувремену аматерски се бавио сценом у КУД "Иво Лола Рибар". Ту се Бекјарев "премијерно" сусрео са чудом званим Зоран Радмиловић.

- Први пут сам га видео у представи "Комарац" (режија Небојша Комадина) у "Лоли". Није било нормално, колико је било смешно! Зоки се, заправо прославио у "Лолином" аматерском кабареу - присећа се Бекјарев. - Још сам био гимназијалац, сећам се да је у "Комарцу" играла и моја покојна другарица Ђурђија Цветић... Већ тада се код Зорана препознавао нови, другачији комичарски стил, у односу на све до тада виђено. Касније се то доказало и потврдило са "Ибијем" и "Радованом". Пре њега, нико то није радио на тај начин. Имао је невероватну храброст. Уосталом, само је он могао да направи прећутни договор са Душком Ковачевићем да може да убацује понешто у представу, наравно, никад на штету текста.

ЕКИПА Александра Манасијевић, Иван Бекјарев и Ирена Станковић, Фото П. Милошевић

Наш саговорник истиче да је имао срећу да са Зораном често снима радио-драме, после којих би се дружили у ресторану "Сунце". Тих година настала је и једна ТВ драма, под називом "Џангризало":

- Играо је главну улогу. Снимали смо у Дубровнику, у новембру. Хладно море, а он има сцену у којој се дави! Ми сви, онако обучени, скачемо у воду да га "спасавамо". Смрзли смо се. Већина сцена снимљена је у хотелу "Президент" који је тада тек изграђен на Бабином куку. Мени је припала једна од многих "директорских" улога које сам имао у каријери.

На констатацију да се, иначе, "џангризало" (или, прецизније, намћор) као карактерна особина, често везивало управо за Зоранову личност, Бекјарев каже:

- И сам је на то питање у неком од интервјуа дао одговор. Испричао је како је колега Веља Суботић приметио да се само он из целе глумачке бранше, "изборио" за право да не дође на представу. И то је било тачно. Глумили смо заједно и у серији "Више од игре". Имао је леп задатак, тумачио је великог патриоту, официра. Био је фантастичан. Ја сам имао мању улогу, студента револуционара. Сећам се да ми је после неког снимања, док смо седели у ресторану, рекао: "Ех, што ја нисам Иван Бекјарев". У том тренутку, он је већ био величина, а ја тек на почетку. Мислио сам да ме завитлава. Држао ме у неизвесности, а онда образложио: "Ето, Зоран Радмиловић је уобичајено име и презиме, а кад једном неко поломи језик и изговори Иван Бекјарев, запамти га за сва времена!".

Подсећајући на речи Јована Ћирилова, наш саговорник истиче да је Зоранова посебност и у томе што је био тужни комичар и ведри трагичар. А играјући на сцени, чинио је оно што није својствено сваком глумцу:

- Говорио је да партнере увек гледа у очи, прати сваки њихов миг, сваки покрет. Увек зна шта партнер ради, да ли је тачно изговорио текст или не, где је погрешио.

Већ овом чињеницом, демантује се опште уверење да је Зоран био велики импровизатор, довољно лежеран да додаје или одузима понешто од текста. Напротив, током извођења представе био је изузетно концентрисан:

- Како да не! Јер, нема горе ствари него да глумац игра, а не гледа партнера у очи. Зоран је био велики у сваком смислу. Знам да је храброст радити овакву представу. Знам и да много ризикујем. Али, не бојим се. Сигуран сам да је овај омаж неко морао да уради. Срећан сам што је мени "запало" и што је зајечарско позориште прихватило идеју и представу. Ма, сигуран сам да ће добро проћи. Још нешто: све почасти за живота, па и постхумно, Зоран је заслужио. А ја сам да играм њега приватно. Све што ће бити на сцени, већ је негде изоворено или записано. Ништа нисам додавао. И све је то он, у разним интервјуима говорио о себи, позоришту, животу. Коначно, можда ће после овог извођења и други пожелети да направе представу о неком нашем великану - каже Бекјарев.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)