БРАНКА КАТИЋ О ПОВРАТКУ НА ПОЗОРИШНУ СЦЕНУ: Увек имам трему пред нашом публиком

Радмила Радосављевић

15. 09. 2020. у 14:28

БРАНКА КАТИЋ О ПОВРАТКУ НА ПОЗОРИШНУ СЦЕНУ: Увек имам трему пред нашом публиком

Фото: Н. Бабић

ВЕЛИКИ повратак Бранке Катић у наш театар показао се као својеврсни догађај који је Београдском драмском позоришту (Арена летња сцена) синоћ донео узбудљиву атмосферу културне престонице - после више од двадесет година, колико је била одсутна из нашег позоришног живота, једну од наших најдаровитијих и највољенијих глумица премијерно смо могли да гледамо у представи "Сумрак богова", у режији Јагоша Марковића.

Њено извођење Софи, хладне, доминантне, опасне и бескомпромисне жене, у коју је "ускочила" овог лета (заменила је глумицу Бранку Шелић), публика је испратила врло емотивно, са много радости и аплауза.

На питање "Новости" како је она то доживела, наша популарна глумица истиче велико узбуђење.

- Имала сам трему, а много се радујем овом изласку пред београдску публику. То је моја публика, глумити на свом језику, у комаду који су редитељ Јагош Марковић и драмски писац Ивор Мартинић сјајно поставили, за мене је неизмерно задовољство. И колико год да је стресно "ускакање" у улогу, толико мислим да ћу Софи моћи да дам неки свој печат. Оно што је за мене заиста најважније је само да се уклопим, и да ова представа буде једнако добра, као што је била и пре него што сам ушла у њу.

"Сумрак богова" због вас доживљава веће интересовање јавности него на првој премијери октобра 2019, што се ретко дешава неком глумцу - карте за вечерашње и сутрашње извођење одавно су распродате. Како је за вас текао овај повратак на сцену?

И РАДОСТ И БОЛ

Недавно сте били у Требињу, као специјални гост манифестације "Дани Небојше Глоговца". Са каквим сте се емоцијама вратили из родног града вашег колеге и пријатеља?

- Вратила сам се у не баш лаком емотивном стању. Много сам топлине осетила у Требињу, сви су били дивни према нама и некако смо заједно делили и љубав и бол према Глоговцу. Моје сећање на Глогија ће увек бити једнако радосно и тужно - радосно, јер смо неке дивне тренутке, професионалне и приватне, провели заједно. А то што га више нема тако чаробног, преталентваног, мудрог, духовитог, верујем да нисам једина која осећа тај огроман губитак.

- Оно што је добро кад радите "ускакање" то је што знате каква је то представа. С друге стране, оно што је можда поприлично отежавајућа околност је што морате да испоштујете нека туђа решења. То значи да морате полако, кроз играње, пре него кроз пробе, да долазите до решења, јер проба никада немате довољно кад "ускачете" - то није органски процес као кад спремате представу, па имате месец дана и на претек времена да са колегама изградите и лик, и нађете најбољи могући израз у свим сценама. Овде ја морам да пратим неку "географију" која је постављена са другом глумицом, и неки интензитет с којим је она играла улогу. Сва срећа па је глумица одлична, Бранка Шелић, као и редитељ Јагош Марковић, који је направио сјајну представу са глумачком поделом која је фантастична.

Радовали смо се да вас током септембра премијерно гледамо и у једном од најишчекиванијих филмова у светским биоскопима, франшизи "Кингсман: Почетак", редитеља Метјуа Вона, али је то због пандемије опет одложено. По чему ћете ви памтити филм који је постао хит и пре него што је приказан?

Фото: М. Ђоковић

- Продуценти су одложили премијеру, можда чак за фебруар идуће године, а ја ћу овај филм памтити, пре свега, по огромној продукцији. После "Народног непријатеља" Мајкла Мена, "Кингсман: Почетак" је можда још један филм који је имао тако велики буџет. Сарадња са одређеним секторима била је чаробна. Упознала сам две оскаровке - Џени Ширкор, мајсторицу маске која је радила мејк ап, и Мишел Клаптон, која је правила костиме. Било ми је потпуно невероватно са колико је преданости Џени тражила која фризура најбоља пристаје за мој облик лица, и која је најбоља фризура с којом се ја добро осећам. Ниједна од њих није била ту као неко ко све зна боље зато што има највећу награду у филмској уметности, већ су заиста хтеле да се ја као глумица, са том фризуром и шминком, у том костиму, лепо осећам. А нисам могла да одолим да у овом филму не играм последњу руску царицу, јер сам хтела да имам и те фантастичне костиме. Они су прављени у нека два месеца, и свака перлица, сваки цветић и вез били су ручно рађени. То ме је носталгично враћало у стара времена када се све радило с много више пажње, ручно, поготову за неког ко је члан царске породице, и можете мислити како је Мишел предано осмислила те костиме из епохе.

Колико је лик Александре Николајевне Романов био узбудљив за вас, и како ће последња руска царица бити приказана у овом филму?

- Редитељ Метју Вон има невероватно самопоуздање, "Кингсмен" је рађен у његовој продукцији, имали смо најмање седам-осам камера које су пратиле све, а биће и специјалних ефеката. Али, још не знам у шта су ме направили пошто нисам имала прилику да видим филм, а узимали су дигитални отисак мог лица и тела. И колико год сам се ја заиста потрудила да кроз аутобиографију коју је написала, писма и постојеће фотографије што више сазнам о Александри Николајевној, или о Алис фон Хесе, пошто је она пореклом била Немица и унука краљице Викторије, у филму ће њен аутентични лик ипак бити мало "померен". Александру Николајевну су убили бољшевици, али она и цела њена породица Романов нису имали само трагичан крај него их и за живота руски народ није волео. Последња руска царица и цар Николај Други Романов јесу негде били дивни, породични људи, али нису имали довољно снаге да управљају тако великом земљом, и скоро да изгледа као да би били срећнији да никада нису морали да владају Русијом. А Метју Вон се, у духу својих "Кингсман" филмова, и овде мало поиграва са историјом, прави одмак од ње и духовите обрте, тако да је било неких детаља за које сам мислила да Александра Николајевна, ако нас однекуд гледа, неће бити пресрећна. Али, ово није документарни филм и надам се да ће нам опростити.

Фото: Н. Бабић

У овој шпијунској авантури главног јунака игра Рејф Фајнс, кога овде многи већ сматрају "Београђанином". Како је протекла сарадња с њим?

- Са Фајнсом нисам имала директне сцене, а када ме је питао да ли сам из Србије мало сам се нашалила с њим, пошто сам чула да је добио наше држављанство. Рекла сам му: важније је питање да ли сте ви Србин. Фајнс је фантастичан професионалац, у то сам могла и сама да се уверим током снимања, и сигурна сам да је у "Кингсману" направио још једну одличну улогу.

Прошла година је била важна у вашој каријери, ту је и филм Моллy редитељке Сали Потер, у којем сте играли с Хавијером Бардемом. Да ли вас је нешто очарало у овом великом и планетарно популарном глумцу?

- Очарала ме је снага његовог глумачког израза, а и бескрајно је шармантан. Али, и филм Моллy нисам имала прилику да погледам, приказивао се само на фестивалу у Берлину. Моја пријатељица, писац Хајдана Балетић, која је га је гледала, рекла ми је да је била дирнута сценом коју имам с Бардемом. Он игра човека који је оболео од деменције и био је јако сконцентрисан током снимања, а пар неких излива емоција у две сцене које смо имали у овом филму и буквално је чинило да ми се јежи кожа за вратом. Бардем је невероватно моћан и инспиративан глумац, и дивно је играти с неким ко има квалитет вулкана.

Када сте с Џонијем Депом играли у "Народном непријатељу" рекли сте да је то било врло узбудљиво, али да је и Глоговац једнако узбудљив глумац као и Деп. Да ли то значи да глумца чини чаробним само дар, а не да ли зарађује двадесет милиона долара по филму или му неко дугује хонорар, као што се дешава код нас?

- Глумца заиста чини посебним само дар, а то како се продуценти односе према њему више говори о њима него о глумцу. Ми у Србији никада нисмо зарађивали милионе, али то нас никада није спречило да се потпуно предамо свом послу и да изнедримо неке фантастичне ствари, тако да новац сигурно није мерило свега у животу.

За нашу публику ипак је најважније да вас види у филму Душана Ковачевића "Није лоше бити човек", чију је премијеру такође зауставила пандемија. Шта за вас значи повратак у домаћи филм после паузе од готово седам година?

Фото: Н. Бабић

- Дуго нисам играла у неком филму код нас, још од 2013. и "Фалсификатора" Горана Марковића. Али, тако је то у животу глумца - некада радите у више филмова, прошле године сам, рецимо, снимала три, а пре тога сам играла у ТВ серијама. И то је тако. Не верујем да су неки глумци стално ангажовани у филмовима, осим оних најпопуларнијих на планети. Мислим да је важно остати у форми, и психички и физички, и бити спреман када праве прилике дођу. За мене је права прилика прошле године била и сарадња с Ковачевићем, у његовој црној комедији имам улогу Ане, жене главног јунака, и то је било једно лепо искуство. Ту играм с Војином Ћетковићем, Ланетом Гутовићем, Христином Поповић, дивно смо се забавили током снимања, и надам се да смо направили филм с којим ће Душан бити задовољан. Он је још увек у монтажи, не зна се датум ни његове премијере, али свакако ћу се много радовати кад год да за њу дође време.

СУМРАК СВЕСТИ

"Сумрак богова" води публику у Немачку у доба нацизма, и отвара питања о моралној ерозији друштва, тоталитарној свести, насилној контроли и ограничавању људских права" Какав је свет у којем данас живимо, а имате искуство живота у богатим земљама запада?

- Ова представа опомиње и врло је актуелна, а мени је поражавајуће и тужно то што се данас дешава - јачање деснице, стравична неправда према Афроамериканцима, емигрантима, али и неким другим народима, неолиберализам који људе претвара у послушнике и робове. Паралише ме чињеница да неки народи мисле да су бољи од других народа, и то је део примитивизма који неме везе са љубављу према сопственој нацији, јер га пројектују политичари који хушкањем на мржњу желе да скрену пажњу од важних ствари. Тај тренд је јако опасан и личи ми на сумрак свести.

Одушевили сте публику у серијалима "Ујка нови хоризонти" и "Група", који су вас вратили на наше мале екране, а у иностранству сте били део неких високобуџетних ТВ пројеката. Да ли будућност припада телевизији, и хоће ли телевизија у неком тренутку да победи филм?

- Будућност свакако припада телевизији, то је сада већ сасвим јасно. Уноснији је тај простор за рекламе када се приказује било која серија, па се продцентима ваљда више исплати. Телевизија нема нека ограничења по питању садржаја која имају филмови, поготову у иностранству - када је превише насиља, злочина или сцена секса, онда филмови имају ознаку да млађа публика не може да их гледа. Сада се још догодила и пандемија, али се надам да ће биоскопи преживети овај стравични период и изазов. Јер, мени нема веће магије за гледање филма него у биоскопској сали, са публиком. И колико год да је дивно што сада можемо да гледамо разне серије и на свом компјутеру, у време које нама одговара, мислим да је велико платно за филмове, и то заједничко искуство да у добром филму можеш да се изгубиш потпуно, да заборавиш где си и да толико будеш увучен у његову причу да не дишеш, и даље незаменљиво. То је јединствено, и то се из мог искуства дешава само у биоскопу.

Лик неустрашиве новинарке Дијане Митровић у три сезоне хрватске серије "Новине", такође је освежио велику популарност коју уживате и у региону. Шта после овог искуства мислите о новинарској професији?

- Мислим да ви боље знате од мене где је новинарство данас, поготову истраживачко, критичко, које би у сваком смислу требало да буде коректив једног друштва. Новинарство којим се моја Дијана бави, нажалост, све више нестаје. Причајући о "Новинама" постављали смо питања да ли је то серија о крају новинарства и има ли наде, а у трећој сезони је наша редакција затворена. Јер, никога више не интересује да финансира штампање новина које се озбиљно труде да се баве истином и раскринкавањем афера. Данас је новинарство, нажалост, много чешће у служби разних система моћи и режима, што је доста понижавајуче за саме новинаре, али је погубно за јавност.

Фото: Н. Бабић

Имате важне награде, идете из пројекта у пројект, играли сте и са Кристијаном Бејлом, Џадом Лоуом, Робертом Редфордом... Шта је данас ваша амбиција у каријери?

- Моја амбиција је да радим још много, много година, и да се кроз нове улоге увек изнова препуштам изазовима. Да останем храбра и да кроз све те изазове још више научим о себи, о људској души и о механизмима људског понашања. Надам се да ћу бити у добром уздрављу и довољно радознала да се ухватим у коштац са свим тим што ми живот донесе.

Двадесет година сте у браку са познатим британским редитељем Џулијаном Фарином, и ваш дом је у Лондону. Како ваши синови доживљавају Београд, да ли су можда некада пожелели да живот наставите овде?

- Моји синови много воле Београд, овде им је друга кућа. Воле и наш боемски приступ према животу, нашу топлину и хумор. Старији син Луи вага да ли да покуша да упише студије режије у Београду, док се млађи, Џо, зафркава како је, када је запалио прву цигарету, очекивао да ће његова бака Нада направити ватромет у Србији и рећи: Браво Џо, сада си прави Србин, сада си један од нас!

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)