СКЛОЊЕНИ НА ПЕРИФЕРИЈУ: Романи са крајишком ратном тематиком у матичној средини остали од критике прећутани, а публици непознати

ДА је реч о великој књижевности и великом народу који је - сем раскошне фолклорне баштине, доскора готово непознате - оставио значајно духовно сведочанство и у писаној књижевности, довољно је споменути да у саме врхунце српске прозе долази крајишка мемоаристика, где изворним и однегованим књижевним језиком пишу изузетно литераризована дела такве величине као што су: Милутин Миланковић, Никола Тесла, Адам Прибићевић, Гојко Николиш, Дејан Медаковић, Милка Жицина.

Стефан Петронијевић, "Изгубљена архитектура", Блок галерија

Такође, може се говорити и о читавој реалистичкој школи одличних српских приповедача из Крајине на прелазу из 19. у 20. век (Буде Будисављевић, Милан Будисављевић, Богдан Ластавица, Петар Петровић Пеција, Никола Вукојевић, Милан Прибићевић), чије сеоске приповетке о животу српског народа у Крајини, по језику и естетском квалитету не уступају званичном канону српског реализма. Баштина једног, по духу важног огранка српског народа, који је односом снага светске политичке моћи последњих четврт века у Хрватској претворен у "заједницу", управо кроз књижевност једино и наставља да живи и постоји.

Недавно објављени текстови Д. Иванића и А. Анушића на овом месту навели су ме да проговорим о још једном феномену који они не спомињу, а то је готово заокружена школа, или феномен "крајишког ратног романа" (романи са тематиком грађанског рата у Босни се у Републици Српској већ увелико академски изучавају). Појављујући се већ у години егзодуса (1995), као активни, виталистички принцип са естетским смислом, романи са крајишком ратном тематиком, чији највећи тематски фокус представља управо изгон из Хрватске у "Олуји", али обухватајући и много шири временски план (Други светски рат, егзодус 1991) и социјални миље (крајишко село, урбани роман), плене значајним језичко-лексичким и литерарним квалитетом, имајући једину невољу што су углавном, у матичној (српској, београдској) средини остали од критике прећутани, а читалачкој публици углавном непознати. Настали, дакле, из дубоке егзистенцијалне потребе, и без тзв. отклона односно временске дистанце, они постају не само важно литерарно сведочанство, већ и незаобилазни за комплексно сагледавање једног, за српски народ надасве трагичног доба, на самом крају 20. века. Да су својевремено већ ушли у оптицај и адекватно на јавну књижевну сцену, не би нам се догодило да се сада награђују квази - интелектуални (са претензијом на уметничко дело) романи о "суочавању" са "српском кривицом", већ би сложени и трагични историјски узрочно-последични односи били свеобухватније сагледани, управо кроз уметничку призму и истину ових романа.

Склоњени на књижевну периферију, баш као и српски народ Крајине у политици деведесетих и с почетка 21. века - они архивирају најдубље сегменте националног битисања на једном простору, остварајући управо и једино у књижевности и језику ту вечну тапију на њега. У њима, пре свега, нигде нема мржње према другом, напротив, потенцира се тај некадашњи суживот, и неверица, са сталним подтекстуалним преиспитивањем - како се једно давно и заборављено (опроштено) зло, упркос страшним искуствима из Другог светског рата, могло тако нагло и силно обновити, довршавајући свој посао од пре пола века, до краја. Све ове наративе покрећу интимистички мотиви дубоке литерарне носивости, дати често у контрасту љубав-смрт, који по правилу, дају високе уметничке резултате. Већ први (урбани) роман о изгону Срба из Осијека (већ 1991), "Есмарх" Владимира Јокановића (1995), густе експресије, фокусира се на љубав двоје (различитих националности), која се најбруталније раскида - смрћу девојке, Хрватице. И док се овај песнички мотив првог реда у роману Роксанде Његуш "Отписани из ружичасте зоне" (1998) еманира већ у "Олуји" кроз зебњу и страх за вољеном, која је остала у колони са болницом, вешћу да је жива, што су катарзични акроди и манифестација живота и нове наде, у другом случају, тек спозната љубав београдског сликара, већ уморног од живота, у срцу Крајине - Книну, претвара се у олујашкој пометњи у растанак са отвореним крајем (нестале драге) у роману Срђана Воларевића "Цвијета" (2004).

Мајсторским средствима, сведеним језиком, али са снагом да призове све размере библијског езгодуса, у који је уметнута и једна сасвим интимна, лична драма, сем романа Роксанде Његуш, камерну националну фреску о изгону слика и Ковиљка Тишма Јанковић у роману "Дозиви кроз олују"(2003). Сучељавањем живота једне генерације, некадашњих девојака, које су избегле усташку каму у Лици, сада старица, ишчупаних из родног тла и обескорењених у избеглиштву, што је казна за њих тежа и од смрти - са једино сачуваном "попутбином" у језику, ова књижевница уноси један нов сегмент и квалитет у визуру књижевних јунака савременог српског романа - који је посвећен старицама Крајине. Транспарентна прича о страдању вуковарских Срба, у роману Бранка Бубала "Душа у пепелу" (2012), где тек створена породица (такође национално мешовита) налази своје уточиште у далекој Канади, такође је значајан прилог књижевној мапи крајишког ратног романа. Најзад, трилогија Милана Воркапића ("Сапатници", "Свадбеници", "Судбеници", 2004), такође писана са изворним списатељским нервом, сем о егзодусу, унутарпородичним проблемима различитих генерација, говори и о горкој аклиматизацији у избеглиштву у Србији. На исти начин се може тумачити и "непрочитаност" раних романа Анђелка Анушића на ову тему ("Силазак сина у сан", 2001; "Адресар изгубљених душа", 2006, "Прозор отворен на висибабу и кукурјек", 2011), као једне дубље спознаје и вертикале, која ће се еманирати у његовим каснијим великим романима-епопејама. Овде смо навели велики потенцијал и плурализам тема, уметнички одлично опсервираних у наведеним романима, који, иако тад објављивани у нашим најугледнијим издавачким кућама (Матица српска, "Просвета", "Народна књига"), нису имали адекватну рецепцију, па су суштински остали непрочитани, а у обрнутој сразмери са значајем ове теме и свих наведених вредности које носе.

Известан "пробој" крајишке теме егзодуса, направили су једино "етаблирани" писци, мада ни то није било довољно да понесу и неку значајнију награду. Ту, пре свега, мислим на роман Моме Капора "Леп дан за умирање", који би у другачијим околностима свакако заслужио НИН-ову награду, за 2000. годину, као сводна, сазнајна, естетска и језичка чињеница првог реда за тадашњи тренутак српског народа, али који тада нажалост, није био "политички подобан" (односно, по данашњем - недовољно "политички коректан"), на шта се надовезују и два најпознатија романа са тематиком "Олује" - Јована Радуловића, јединог "канонизованог" писца у савременој српској књижевности ("Прошао живот", 1996 и "Од Огњене до Благе Марије", 2009), док је највећи продор у овој тематици у српском критичарском естаблишменту начинио Драго Кекановић, својим камерним романом о егзодусу Срба из Западне Славоније "Вепрово срце" (2012). Свој литерарни облик Западна Славонија добија и у роману "Повратак у Аркадију" (награда "Печат времена"), потписнице ових редова, што сведочи да о Крајишницима не пишу само они који су тамо рођени, већ о том народу и историјској трагедији која их је задесила пишу и људи рођени ван ње, видевши, дакле, једну вишу, универзалну вредност која се тиче свих нас. Бавећи се искључиво тематиком Крајишника након егзодуса у свим жанровима у којима ствара (поезија, приповетка, роман), издвојио се Анђелко Анушић и то са два своја најновија романа: "Гласови са Границе" (2016, награда "Бранко Ћопић") и "С Хомером у Олуји" (2018) који можда, представљају засада највиши сводни домет ове тематике - залазећи у дубљу историју Војне границе (која је ретко до сада литераризована), све до завршног чина у "Олуји" 1995. датој из визуре дечака-потомка ових граничара, који провирује из цераде "тракторске приколице", као симболичног амблема крајишке тематике о егзодусу.

Има још нешто на шта бисмо указали: у својој монографији "Књижевност Српске Крајине" (1998) проф. Иванић примећује да о усташком геноциду над Србима и њиховом страдању у НДХ има сразмерно мало дела, што је до момента објављивања његове монографије било евидентно. Као да је тежина тематике водила у дубље зрење, односно одустајање од те "естетике ужаса". Иако се, у међувремену о тој тематици појавило неколико респектабилних романа, од Бобе Благојевић (нажалост, постхумни и недовршени роман "Путница" (2002) о Јасеновцу, преко романа Лепосаве Миланин "Живот и оно друго" (2012), као и роман "Парусија, гласови испод папрати"(2018), потписнице ових редова (који је критичарски високо оцењен, па чак и у Хрватској) - овде бих желела да укажем на једно дело које не само по обиму, већ и по тематском захвату превазилази и саму ову тему. Реч је роману-трилогији "Маглени дани" (1994, реиздање 2017), Ковиљке Тишме Јанковић, који у класичној нарацији и густом језичком ткању, но и модерној психолошкој инстроспекцији, приказује у пуном смислу не само "толстојевски доживљај Лике", већ и метафизику лепоте и зла на том простору - од почетка 20. века, а чији финиш је смештен у страшну 1941. годину, чиме се тек сагледавају све размере српског страдања на територији НДХ (јер и многе јунаке ове књиге, нема сумње - стварни прототипови - које пратите кроз читаву сагу, видите као поништене личности у масовним, бруталним и бесмисленим смртима једног свеопштег геноцида). Ово дело, које се језичком снагом и свеобухватношћу приказа крајишког трагичног постојања и нестајања у 20. веку издиже у сфере класичног, јесте вероватно и најбољи роман написан о Крајишницима у последњих 30 година, нов домет и мерило ове књижевности, а који је такође остао суштински "непрочитан", ван самог крајишког "канона", па га препоручујем пажњи српске критике.

Услед непостојања једне институције која би се темељно бавила систематизацијом једног огромног књижевног наслеђа - у овом случају Срба из Хрватске - чије се истраживање непрестано развија, а савремена књижевност и у егзилу даје све веће резултате она је, још увек   сведена на напоре појединаца, па су и увиди о њој подложни понекад парцијалним (и различитим) виђењима, али и тад готово још увек потпуно невидљиви за ширу српску јавност.

ДА је реч о великој књижевности и великом народу који је - сем раскошне фолклорне баштине, доскора готово непознате - оставио значајно духовно сведочанство и у писаној књижевности, довољно је споменути да у саме врхунце српске прозе долази крајишка мемоаристика, где изворним и однегованим књижевним језиком пишу изузетно литераризована дела такве величине као што су: Милутин Миланковић, Никола Тесла, Адам Прибићевић, Гојко Николиш, Дејан Медаковић, Милка Жицина. Такође, може се говорити и о читавој реалистичкој школи одличних српских приповедача из Крајине на прелазу из 19. у 20. век (Буде Будисављевић, Милан Будисављевић, Богдан Ластавица, Петар Петровић Пеција, Никола Вукојевић, Милан Прибићевић), чије сеоске приповетке о животу српског народа у Крајини, по језику и естетском квалитету не уступају званичном канону српског реализма. Баштина једног, по духу важног огранка српског народа, који је односом снага светске политичке моћи последњих четврт века у Хрватској претворен у "заједницу", управо кроз књижевност једино и наставља да живи и постоји.
Недавно објављени текстови Д. Иванића и А. Анушића на овом месту навели су ме да проговорим о још једном феномену који они не спомињу, а то је готово заокружена школа, или феномен "крајишког ратног романа" (романи са тематиком грађанског рата у Босни се у Републици Српској већ увелико академски изучавају). Појављујући се већ у години егзодуса (1995), као активни, виталистички принцип са естетским смислом, романи са крајишком ратном тематиком, чији највећи тематски фокус представља управо изгон из Хрватске у "Олуји", али обухватајући и много шири временски план (Други светски рат, егзодус 1991) и социјални миље (крајишко село, урбани роман), плене значајним језичко-лексичким и литерарним квалитетом, имајући једину невољу што су углавном, у матичној (српској, београдској) средини остали од критике прећутани, а читалачкој публици углавном непознати. Настали, дакле, из дубоке егзистенцијалне потребе, и без тзв. отклона односно временске дистанце, они постају не само важно литерарно сведочанство, већ и незаобилазни за комплексно сагледавање једног, за српски народ надасве трагичног доба, на самом крају 20. века. Да су својевремено већ ушли у оптицај и адекватно на јавну књижевну сцену, не би нам се догодило да се сада награђују квази - интелектуални (са претензијом на уметничко дело) романи о "суочавању" са "српском кривицом", већ би сложени и трагични историјски узрочно-последични односи били свеобухватније сагледани, управо кроз уметничку призму и истину ових романа.
Склоњени на књижевну периферију, баш као и српски народ Крајине у политици деведесетих и с почетка 21. века - они архивирају најдубље сегменте националног битисања на једном простору, остварајући управо и једино у књижевности и језику ту вечну тапију на њега. У њима, пре свега, нигде нема мржње према другом, напротив, потенцира се тај некадашњи суживот, и неверица, са сталним подтекстуалним преиспитивањем - како се једно давно и заборављено (опроштено) зло, упркос страшним искуствима из Другог светског рата, могло тако нагло и силно обновити, довршавајући свој посао од пре пола века, до краја. Све ове наративе покрећу интимистички мотиви дубоке литерарне носивости, дати често у контрасту љубав-смрт, који по правилу, дају високе уметничке резултате. Већ први (урбани) роман о изгону Срба из Осијека (већ 1991), "Есмарх" Владимира Јокановића (1995), густе експресије, фокусира се на љубав двоје (различитих националности), која се најбруталније раскида - смрћу девојке, Хрватице. И док се овај песнички мотив првог реда у роману Роксанде Његуш "Отписани из ружичасте зоне" (1998) еманира већ у "Олуји" кроз зебњу и страх за вољеном, која је остала у колони са болницом, вешћу да је жива, што су катарзични акроди и манифестација живота и нове наде, у другом случају, тек спозната љубав београдског сликара, већ уморног од живота, у срцу Крајине - Книну, претвара се у олујашкој пометњи у растанак са отвореним крајем (нестале драге) у роману Срђана Воларевића "Цвијета" (2004).
Мајсторским средствима, сведеним језиком, али са снагом да призове све размере библијског езгодуса, у који је уметнута и једна сасвим интимна, лична драма, сем романа Роксанде Његуш, камерну националну фреску о изгону слика и Ковиљка Тишма Јанковић у роману "Дозиви кроз олују"(2003). Сучељавањем живота једне генерације, некадашњих девојака, које су избегле усташку каму у Лици, сада старица, ишчупаних из родног тла и обескорењених у избеглиштву, што је казна за њих тежа и од смрти - са једино сачуваном "попутбином" у језику, ова књижевница уноси један нов сегмент и квалитет у визуру књижевних јунака савременог српског романа - који је посвећен старицама Крајине. Транспарентна прича о страдању вуковарских Срба, у роману Бранка Бубала "Душа у пепелу" (2012), где тек створена породица (такође национално мешовита) налази своје уточиште у далекој Канади, такође је значајан прилог књижевној мапи крајишког ратног романа. Најзад, трилогија Милана Воркапића ("Сапатници", "Свадбеници", "Судбеници", 2004), такође писана са изворним списатељским нервом, сем о егзодусу, унутарпородичним проблемима различитих генерација, говори и о горкој аклиматизацији у избеглиштву у Србији. На исти начин се може тумачити и "непрочитаност" раних романа Анђелка Анушића на ову тему ("Силазак сина у сан", 2001; "Адресар изгубљених душа", 2006, "Прозор отворен на висибабу и кукурјек", 2011), као једне дубље спознаје и вертикале, која ће се еманирати у његовим каснијим великим романима-епопејама. Овде смо навели велики потенцијал и плурализам тема, уметнички одлично опсервираних у наведеним романима, који, иако тад објављивани у нашим најугледнијим издавачким кућама (Матица српска, "Просвета", "Народна књига"), нису имали адекватну рецепцију, па су суштински остали непрочитани, а у обрнутој сразмери са значајем ове теме и свих наведених вредности које носе.
Известан "пробој" крајишке теме егзодуса, направили су једино "етаблирани" писци, мада ни то није било довољно да понесу и неку значајнију награду. Ту, пре свега, мислим на роман Моме Капора "Леп дан за умирање", који би у другачијим околностима свакако заслужио НИН-ову награду, за 2000. годину, као сводна, сазнајна, естетска и језичка чињеница првог реда за тадашњи тренутак српског народа, али који тада нажалост, није био "политички подобан" (односно, по данашњем - недовољно "политички коректан"), на шта се надовезују и два најпознатија романа са тематиком "Олује" - Јована Радуловића, јединог "канонизованог" писца у савременој српској књижевности ("Прошао живот", 1996 и "Од Огњене до Благе Марије", 2009), док је највећи продор у овој тематици у српском критичарском естаблишменту начинио Драго Кекановић, својим камерним романом о егзодусу Срба из Западне Славоније "Вепрово срце" (2012). Свој литерарни облик Западна Славонија добија и у роману "Повратак у Аркадију" (награда "Печат времена"), потписнице ових редова, што сведочи да о Крајишницима не пишу само они који су тамо рођени, већ о том народу и историјској трагедији која их је задесила пишу и људи рођени ван ње, видевши, дакле, једну вишу, универзалну вредност која се тиче свих нас. Бавећи се искључиво тематиком Крајишника након егзодуса у свим жанровима у којима ствара (поезија, приповетка, роман), издвојио се Анђелко Анушић и то са два своја најновија романа: "Гласови са Границе" (2016, награда "Бранко Ћопић") и "С Хомером у Олуји" (2018) који можда, представљају засада највиши сводни домет ове тематике - залазећи у дубљу историју Војне границе (која је ретко до сада литераризована), све до завршног чина у "Олуји" 1995. датој из визуре дечака-потомка ових граничара, који провирује из цераде "тракторске приколице", као симболичног амблема крајишке тематике о егзодусу.
Има још нешто на шта бисмо указали: у својој монографији "Књижевност Српске Крајине" (1998) проф. Иванић примећује да о усташком геноциду над Србима и њиховом страдању у НДХ има сразмерно мало дела, што је до момента објављивања његове монографије било евидентно. Као да је тежина тематике водила у дубље зрење, односно одустајање од те "естетике ужаса". Иако се, у међувремену о тој тематици појавило неколико респектабилних романа, од Бобе Благојевић (нажалост, постхумни и недовршени роман "Путница" (2002) о Јасеновцу, преко романа Лепосаве Миланин "Живот и оно друго" (2012), као и роман "Парусија, гласови испод папрати"(2018), потписнице ових редова (који је критичарски високо оцењен, па чак и у Хрватској) - овде бих желела да укажем на једно дело које не само по обиму, већ и по тематском захвату превазилази и саму ову тему. Реч је роману-трилогији "Маглени дани" (1994, реиздање 2017), Ковиљке Тишме Јанковић, који у класичној нарацији и густом језичком ткању, но и модерној психолошкој инстроспекцији, приказује у пуном смислу не само "толстојевски доживљај Лике", већ и метафизику лепоте и зла на том простору - од почетка 20. века, а чији финиш је смештен у страшну 1941. годину, чиме се тек сагледавају све размере српског страдања на територији НДХ (јер и многе јунаке ове књиге, нема сумње - стварни прототипови - које пратите кроз читаву сагу, видите као поништене личности у масовним, бруталним и бесмисленим смртима једног свеопштег геноцида). Ово дело, које се језичком снагом и свеобухватношћу приказа крајишког трагичног постојања и нестајања у 20. веку издиже у сфере класичног, јесте вероватно и најбољи роман написан о Крајишницима у последњих 30 година, нов домет и мерило ове књижевности, а који је такође остао суштински "непрочитан", ван самог крајишког "канона", па га препоручујем пажњи српске критике.
Услед непостојања једне институције која би се темељно бавила систематизацијом једног огромног књижевног наслеђа - у овом случају Срба из Хрватске - чије се истраживање непрестано развија, а савремена књижевност и у егзилу даје све веће резултате она је, још увек   сведена на напоре појединаца, па су и увиди о њој подложни понекад парцијалним (и различитим) виђењима, али и тад готово још увек потпуно невидљиви за ширу српску јавност.

Препоручујемо

Култура

0 0

КРАЈ ЈЕДНЕ ЕРЕ: Преминуо члан култне групе The Cure

26. 12. 2025. у 20:19

Култура

0 0

НОВОГОДИШЊА ЧАРОЛИЈА УЗ CIRQUE DU SOLEIL: 20 одсто попуста на представу „OVO“

26. 12. 2025. у 12:45

ТВ Новости

0 0

ЛОЛА РАДАКОВИЋ ЗА "ТВ НОВОСТИ": У Нову годину улазим са страшћу, жаром и заносом, а посао не радим, живим га (ФОТО)

26. 12. 2025. у 12:05

Култура

0 1

ОТВОРЕНА ПРАЗНИЧНА ИЗЛОЖБА „ЗАНАТИМА ДО ТОЛЕРАНЦИЈЕ“: Мост који спаја уметност, емпатију, идентитет и солидарност

23. 12. 2025. у 20:25

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације