ПОЗОРИШНА КРИТИКА - Пролог 54. Битефа: "Да ли смо случајно постали људи?"

Драгана Бошковић

14. 09. 2020. у 13:45

УЛОГУ предавача, са темом "О нестабилности", у представи коју су осмислили Кегијев "Римини протокол" и минхенски "Камершпил" има хуманоид, механичка верзија значајног немачког прозног и драмског писца Томаса Мелеа, коаутора садржаја предавања са поднасловом "Превазилажење препреке зване Долина језе".

ПОЗОРИШНА КРИТИКА - Пролог  54. Битефа: Да ли смо случајно постали људи?

Новости

Лутка је урађена толико веродостојно, да се гледалац из даљих редова пита, да ли је унутра сакривен глумац, преко кога је навучена маска. Покрети "глумца" на сцени су природни, очи и усне су живе, његов доживљај, позоришни "мимезис", подражавање су савршени. Тема ове представе, веома значајне за мапирање модерног театра, као места дезинтеграције драмских средстава, у циљу реинтерпретације дигиталног, електронског, механичног у сфери досадашњег људског живота, јесте, заправо, варијација славне Артоове идеје о "позоришту и његовом двојнику".

Меле, у једном тренутку предавања о себи самом (друга биографска тема је Алан Тјуринг, стварни отац виртуелног, компјутерског света, творац "Тјуринг машине" за дешифровање тајних порука из Другог светског рата) помиње, симболично, Дорјана Греја, јунака романа Оскара Вајлда, који остаје вечно млад, а његов портрет се урушава.

Ова, врло значајна теза, коју Меле нуди у "свету без људи", води ка посматраном феномену удвајања, поновљене, могућно, побољшане верзије живог човека, оптерећеног не само биолошким, већ и емотивним наслеђем. Неопходну "егзалтацију", коју Арто види у одступању од биолошког, а Крег потенцира у својим "надмарионетама", Кеги, рекло би се, доводи до савршенства дуализмом Мелеа, оболелог од биполарног поремећаја, и његовог механичког двојника, кога емпатија не угрожава у објективној анализи свеукупног човечанства, кога ће уништити, симболично, биполарност, хистерија, суманута контрола, или другост, неприлагођеност, самозатајност, хомосексуалност, у случају Алана Тјуринга, доведеног до самоубиства насилном хормонском терапијом естрогеном.

Овај дискурс Штефан Кеги смешта на сцену, јер, каже Меле, "позориште све преувеличава до бола"! Обраћа се директно гледаоцу, живом човеку, супротстављеном машини на сцени. "Ово је предавање о вама, а не о мени", поручује Кеги. Хуманоид није говорећи робот, већ драмски јунак, свестан да један знаковити гест руком, или главом, може на сцени да значи као милиони речи...

Ту је, негде, доказ да апокалипсе неће бити. И да живог глумца замени робот на сцени, живог гледаоца не може заменити ништа. Кеги не подмеће Мелеовог аватара, као будућност театра. Напротив, његова хуманоидност (а могао би да има било какав облик, и да изговара исти текст), омогућава да се магија гледалац-глумац оствари, да мали покрет лутке (позоришни језик) дочара његову срећу, или тугу.

Крунски доказ разлике између два света Кеги даје као позоришни пост скриптум: позива гледаоце да приђу, изблиза погледају робота, кога покреће хидраулика, и да се, ако то желе, фотографишу с њим. Доказ да је и механизам покренуо позоришну мистерију, гледалац понавља Мелеово питање из представе: "Да ли смо, неком суровом шалом, само случајно, постали људи?"

Да ли би се много изгубило да нисмо?!

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Коментари (0)

ТРЕБАЛЕ МУ ПАРЕ ЗА ТИКЕТ, ПА УЗЕО ЖЕНИНУ КАРТИЦУ: Дошла је са посла уморна и одмах легла да спава, то ми је била идеална шанса (ВИДЕО)