ПОГЛЕД ИСКОСА: Слике и огледала Маријане Оро, Мала галерија УЛУПУДС-а

Дејан Ђорић

25. 08. 2020. у 16:37

ПОГЛЕД ИСКОСА: Слике и огледала Маријане Оро, Мала галерија УЛУПУДС-а

"Вртлог"

У једној од малобројних београдских галерија која није угашена нити је променила излагачку концепцију, слике (можда је пре реч о цртежима) на огледалима представља млада уметница. Београђанка Маријана Оро.Дипломирала је и докторирала на Факултету ликовних уметности у Београду, на сликарском одсеку.

Није без значаја да је била учесник симпозијума златарства 2005. године у Мајданпеку, где је уникатни накит и предмете од злата и сребра оставила збирци Трезора златаре Мајданпек, као и да је два пута награђивана за традиционално кинеско сликарство и кинеску калиграфију. Драган Лубарда, професор цртања са њеног факултета, сматрао је да су цртачице вештије од цртача, позивајући се на женску вештину вежења, као што је сходно томе мислио да постоји посебни, женски сензибилитет у цртежу.

Маријана Оро збиља другачије ради од других сликара и ако се уопште може говорити о "женском писму" у ликовности, она је права представница те постмодерне парадигме, која врхунац има у феминистичкој уметности. У теорији је већ назначено не само код нових мислилаца већ и код Борхеса да се слика па и цео свет може схватити као текст, палимпсест, у који сваки стваралац улаже своје писмо. То што ради Маријана Оро на најбољи начин може се описати и као (ликовно) ткање, текст на старогрчком значи ткање, а језик тог текста чине тачке и линије. Кажемо ткање, јер најлепше, персијске ћилиме, могу да израђују само девојчице. У дослуху са Оријентом (више њених радова налазе се у музејским колекцијама на Блиском истоку) и орнаментом, свесна фолклорног богатства Балкана и његове древности, толико омаловажаване и одбачене у актуелној уметности, своје цртеже-слике решава у духу апстракције која има атмосферу фантастичног. Негде у позадини ових радова је људска фигура, а њихова халуцинантност, скоро психоделичност, сведоче о снази једне уметнице да преброди изазове безличног времена после постмодерне, у ери без преовлађујућег правца, узора и идеје. Њена поетика дубоко је лична и стога изазовна, а у времену свеопште дигитализације, естетике копије, радова које за уметнике израђују вешти мајстори, када се заборавља да је Београд донедавно био светски центар за велике цртаче, она враћа наду у обнову врле уметности.

Позадина за Маријанине исписе, апстрактно-орнаменталне "чрте и резе" је огледало, као tabula rasa, двоструки одраз, који одражава спољњи свет и на коме је одражен, пројектован, њен мали-велики ликовни универзум. Сваки овај рад је и део фракталне естетике (о којој постоје посебна, специјалистичка издања) тј. микро и макрокосмос. Њено дело посве је оригинално, уметница је нашла само свој кључ за енигму ликовне браве, спој цртежа, слике и огледала толико је вишеслојан да је естетски скоро неисцрпан, а унутар такве појавности она иде даље, ка још слојевитијим, тродимензионалним радовима.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)