ПОНОСНИ ЗБОГ СУСРЕТА СА БЕСМРТНИЦИМА: Витезовић о споменицима Селимовићу, Црњанском и Змају

Драган Богутовић

уторак, 04. 08. 2020. у 13:19

ПОНОСНИ ЗБОГ СУСРЕТА СА БЕСМРТНИЦИМА: Витезовић о споменицима Селимовићу, Црњанском и Змају

Архива Вечерњих Новости

ТРОЈИЦА књижевних великана чије је дело време потврдило и увеличало, а читаоци их прихватили као омиљене писце - Меша Селимовић (1910-1982), Милош Црњански (1893-1977) и Јован Јовановић Змај (1833-1904) добиће ускоро споменике у центру Београда.

Ову вест најпре је обнародовао Горан Весић, заменик градоначелника, и почасни члан УКС, а пре неколико дана је то на градској скупштини и усвојено.

Споменици ће бити подигнути у сарадњи са Удружењем књижевника Србије, чији председник Милован Витезовић, за "Новости", каже:
- Како је писцима велика част што се споменици дижу књижевним великанима, тако ће Београђани бити поносни да се на улицама срећу са бесмртницима, крај којих ће се сигурно међу младима зачињати и нове љубави. Удружење у овим културним подухватима учествује са великом захвалношћу Београду и са уверењем да се неће стати и да ће већ идућих година доћи споменици Бранку Ћопићу, Добрици Ћосићу, Душану Радовићу...
Шта вас је све везивало за Змаја, Црњанског и Мешу?
- У малим народима, као на високим планинама разређен је ваздух. Ретки су Његошеви грмени из којих излазе лафови - говорио ми је једном Васко Попа на Ташмајдану (где ће му бити ове године подигнут споменик, одлуком из претходног сазива). Питао сам га о Змају: "Судбина песника у малом народу одредила је и расипање Змајевог дара. Он је у песмама морао да буде и народни учитељ, и васпитач, и хигијеничар, и чувар природе и народног здравља и морала и љубитељ истине и сатиричар. Срећом, прави песник се показао у "Ђулићима" и "Снохватицама", рекао ми је. "Ово сам имао у виду када сам за ТВ Нови Сад по позиву уредника Пере Зупца и Ласла Вегела писао дводелну биографску драму о Змају насловљену са "Снохватице". Може се рећи да сам се и после ове драме доста посвећивао Змају. У серији "Шешир професора Косте Вујића" Змај је ђачки лекар у Београду. Као лекар, он професору Вујићу даје здравствено уверење за суд да може доживети здрав крај века.
Међу реткима сте који су више пута прочитали свих 27 томова Змајевих дела које је 1933. приредио Јаша Продановић...

Архива Вечерњих Новости

Јован Јовановић Змај


- У Змајевој заоставштини пронашао сам брижљиво скупљане ђачке досетке и за СКЗ приредио књигу "Зелени миш". Овај Змајев рукопис открива и Змајево детињство, детињство његове деце, детињство његових пријатеља, једном речју указује на његово велико поимање детињства, можда најдубље код нас. Зато сам о Змајевом детињству написао и роман "Кад је невен био сунце". Змај је био незаобилазан и у свему што сам писао о Светозару Милетићу (драма, сценарио за филм и серију и роман). Био је Светозарев кум, пријатељ, политички саветник, сапатник и лекар Светозара и историје.
У вашој књизи "Мисли српски" је и есеј "Црњански и Ранковић", сведочење о догађају после повратка Црњанског из Лондона у Београд, али и о забрани једног радио-пројекта...
- Реч је о амбициозном пројекту "Књижевни клуб" рађеном за Радио Београд 2. Снимили смо четири емисије где је емисија са Црњанским била трећа по реду. Међутим, после емитовања прве емисије о антологији српског средњовековног песништва цео пројекат је забрањен. Разлог забране је косовски, и због песме патријарха Арсенија Чарнојевића "Молитва заспалом Богу", јер је антологичар професор Ђорђе Трифуновић најавио: "У овој песми патријарх Арсеније Чарнојевић пати зато што мора да води Србе са Косова." Тако је Милош Црњански био колатерална штета укупне забране. Десет година касније, после смрти Црњанског, уредник ПГП-а Станко Терзић, узео је песме које је Црњански казивао и направио лонг-плеј плочу "Говори Црњански" која је била велики хит. Ту Црњански говори и своју монументалну поему "Ламент над Београдом".

Архива Вечерњих Новости

Милош Црњански


Доласком у ТВ Београд 1977. били сте одређени за уредника "Сеоба", филма и серије које је спремао Александар Петровић. Тај пројекат је међутим необично дуго трајао?
- Филм и серија су рађени у продукцији "Авала филма", "Неопланта филма", "Медитеран филма", РТВ Београд, РТВ Нови Сад и Петог канала Француске државне телевизије. Пре снимања рецензирао сам сценарије уз велико поштовање почившег Милоша Црњанског и негативно сам оценио Петровићеве дијалоге. Тако сам пре почетка снимања престао да будем уредник "Сеоба", које је преузео Мухарем Первић, а ја сам се сасвим посветио сопственом пројекту "Вук Караџић". Снимање "Сеоба" је ишло по оној изреци "много бабица..." и трајало је 15 година, уз прилике да никад не буде завршено, јер су многи глумци отишли на други свет. Године 1992, сада као главни уредник Играног програма, добио сам налог од новог генералног директора Милорада Вучелића да завршим што се да завршити. Завршили смо филм по првом делу "Сеоба" и приказали га у Сава центру. Годинама сам мислио како искористити преостали снимљени материјал. Тако сам 2004. дошао на идеју да се направи филм о Милошу Црњанском, да Драган Николић, који у првом делу игра Павла Исаковича, буде у исто време и Милош Црњански. Мада сам за то придобио и Драгана Николића и Милену Дравић да игра Виду Црњански, више нисам могао доћи до снимљеног материјала, нити до сагласности продуцената од којих су неки и угашени. Тако да данас свака мисао о Црњанском, уз све дивљење према њему, завршава и великим жалом.

Архива Вечерњих Новости

Меша Селимовић


Какви су ваши утисци из сусрета и разговора са Мешом Селимовићем?
- Упознао сам га у лето 1969. године, кад је био на врхунцу књижевне славе, а и на врхунцу босанске политичке и књижевне шикане. Књижевну славу донео му је роман "Дервиш и смрт", који је одмах привукао сву књижевну и читалачку јавност. Најслушанији професор Београдског универзитета Рашко Димитријевић цео последњи семестар пре одласка у пензију посветио је Меши и овом роману, поредећи га са Томасом Маном и његовим романом "Чаробни брег". Оно што бележи један Мешин биограф, "Власт у Босни не мари за писце", не може се рећи кад је у питању Меша Селимовић. Власт се на њега острвљавала, угрожавајући му егзистенцију. Сабрана дела Јована Дучића, која је приредио са Живорадом Стојковићем, окарактерисана су као политичка диверзија. Јавно слављење романа "Дервиш и смрт" у тајној кампањи довело је до отказивања поверења Меши на Филозофском факултету у Сарајеву. Иако витак, Меша се није повијао. Такав му је карактер био, на којем је заснивао пријатељства. У разговору са њим схватио сам да му је највећи пријатељ Добрица Ћосић.
Какав је био ваш први утисак приликом упознавања у Сарајеву?
- Мешу сам упознао у његовом стану у Улици Сутјеска. Са мном је био тада млади редитељ Ратко Орозовић. Данас, кад мислим на тај сусрет у његовом стану, чини ми се да је Меша био заточен у тој вишеспратници. У Сарајево сам дошао као сарадник од поверења Зорана Глушчевића, уредника "Књижевних новина", за које сам водио разговоре са савременицима. Замолио сам га за разговор и он је одмах пристао, само под једним условом, да га водимо писмено, јер хоће да интервју буде промишљен. Тако сам му, по повратку у Београд, послао питања и он је одговорио одмах, не изоставивши ниједно питање. Разговор је објављен на првој и другој страни "Књижевних новина" 30. августа 1969. године. Новине, међутим, нису стигле до читалаца, већ до јавног тужиоца... И забрањене су због Глушчевићевог текста, а он је због њега и ухапшен.
Тај интервју под насловом "Ма о чему писао писац се суди са својим временом" сам Меша је унео у своја Сабрана дела.
- Од тог интервјуа почело је моје пријатељство са Мешом Селимовићем. Кад год је долазио у Београд виђали смо се јутром у хотелу "Славија". Кад су га 1972. принудно пензионисали, одлучио је да напусти Сарајево и да се пресели у Београд. Његово пријатељство са мном постало је такорећи непрекидно - ословљавао ме је "мој Миловане" - и трајало је до његовог одласка у бесмртност.

Архива Вечерњих Новости

 


И у другим градовима

ЖЕЛЕЛИ бисмо да се примери Београда приме и у другим градовима Србије, без обзира на то да ли поједини писци већ имају у Београду споменике. Рецимо да Ваљево дигне споменик Петру Пајићу, Ужице - Славку Вукосављевићу, Сомбор - Вељку Петровићу, Ариље - Добрилу Ненадићу, Нови Сад - Александру Тишми и слично, каже Витезовић и подсећа да споменике са целом фигуром писца у Београду имају Ћирило и Методије, Свети Сава, Доситеј Обрадовић, Вук Караџић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, Иво Андрић, Десанка Максимовић, Милорад Павић и Борислав Пекић.


Три жирија
ПРЕДСТАВНИЦИ УКС у три жирија за подизање три споменика су Перо Зубац, Мило Ломпар, Игор Мировић, Драган Богутовић, Драган Станић (Иван Негришорац), Гојко Ђого, Горан Весић, Душко М. Петровић и Милован Витезовић.
- Ми ћемо сарадњу са Градом Београдом, као институција културе, на обострано задовољство развијати и ширити на постојеће и нове подухвате за добробит српске и престоничке културе - каже Витезовић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)