ЦЕО ЖИВОТ ИЗМЕЂУ ЈАВЕ И СНА: Три велика јубилеја Лазе Костића пролазе незапажено

Вукица Стругар

26. 07. 2020. у 10:18

У ОВОЈ тешкој и несвакидашњој години, чијим се мукама још не назире крај, готово незапажено пролазе три велика јубилеја Лазе Костића (1841 - 1910): сто десет година од пишчеве смрти, век од премијере његове трагедије "Пера Сегединац" и 150 година од првог извођења трагедије "Максим Црнојевић" у Народном позоришту у Београду.

ЦЕО ЖИВОТ ИЗМЕЂУ ЈАВЕ И СНА: Три велика јубилеја Лазе Костића пролазе незапажено

Лаза Костић, из 1902. / Архива

Као да у тај чињеници има неке чудне симболике, јер су за живота (како је запажао Милан Кашанин у својим "Огледима о српским писцима") многи његови стваралачки домети свесно прећуткивани, а високо постављене летвице изазивале интелектуалну завист савременика.

- Из визуре данашњег времена, могу се лакше сагледати многи узроци драматичних збивања у животу и стварању Лазе Костића. Овом темом бавио се и Данило Киш, који, између осталог, закључује да је полемички жанр у српској књижевности драстично уназађен због временске празнине од осамдесет година која постоји између првог и наредног штампања Костићеве "Књиге о Змају" - каже, на почетку разговора, др Сања Милосављевић, руководилац Истраживачко-документационог центра Народног позоришта.

Додуше, како истиче наша саговорница, проницљиво су о Костићу писали и многи други истакнути умови. Поред Кашанина, значајан траг оставили су и Станислав Винавер, Исидора Секулић, Милош Црњански, Симо Матавуљ, Вељко Петровић...

ИАКО је Лаза Костић у својој двадесет трећој години завршио права у Будимпешти, а само две године касније одбранио докторску тезу на латинском језику, једно од главних обележја његовог живота било је - оспоравање. Мада различитих погледа на књижевност, најзначајнија имена тадашње српске критике, као што су Љубомир Недић, Богдан Поповић и Јован Скерлић, имала су заједнички став кад је реч о (не)вредновању дела Лазе Костића.

Нажалост, тек после пишчеве смрти дошле су похвале и признања. Колико у овоме има ироније и неправде, довољно илуструје податак да је био (и остао) један од ретких стваралаца који је Есхила читао на грчком, Хорација на латинском, Бајрона на енглеском, Шопенхауера на немачком, Молијера на француском, Толстоја на руском...

А на свом матерњем писао је о Хомеру и Шекспиру, Гетеу и српској народној поезији, Бранку Радичевићу и Ђури Јакшићу. Оставио нам је критички увод у општу филозофију и расправу о основама лепоте у свету. Стварао је и позоришну и музичку критику, уосталом, сматра се да тек његовим приказима позоришних представа почиње и прва, уметничка критика. Његов песнички, драмски, приповедачки, есејистички, филозофски дар није се напајао на једном извору, ни на резултатима једне епохе, једног стила, једног жанра или народа. Лазин грандиозан дух једноставно је "асимиловао" све чега се дотакао.

У КОСТИЋЕВОЈ биографији много тога је било изузетно и зачудно. Са само двадесет две године написао је најбољу драму епохе романтизма, трагедију у пет чинова "Максим Црнојевић", превазилазећи огромним талентом младалачко неискуство. У исто време, подсећа др Сања Милосављевић, преводио је Шекспира са енглеског и Молијера са француског, а то је могао само "младић са аутентичним знацима генијалности".

Јован Ђорђевић је 1864. године написао да ми немамо "ниједно драмско дело где нам је народни дух тако чврсто спојен са углађеношћу општеевропском" као у драми "Максим Црнојевић". Међутим, дело није наишло на разумевање код многих критичара и тумача. Као да су се трудили да Костићу нађу замерку, уопштено оцењујући или бавећи се погрешним и небитним у критици... Кад је реч о овој трагедији, први пут је у стих драме уведен јампски симетрични десетерац који има више полета, брзине и енергије од трохеја који одликују мирноћа и достојанственост. Иначе, до тада се веровало да јамб није примерен српском језику.

Али и поред великог потенцијала ове трагедије, показало се да постоје значајне тешкоће при сценском обликовању. Колико год инспиративно, дело није често извођено на позорницама. У националнм театру у Београду постављено је само четири пута.

ПРЕМИЈЕРА "Максима Црнојевића" била је 1870. године, у режији Алексе Бачванског. Занимљиво је да је годину дана раније комад изведен у СНП-у, а за ту представу сам Лаза Костић написао је критику и потписао је шифром. На сцени београдског театра имала је 28 реприза, што је уједно и њен најдужи сценски век у односу на наредне поставке. Следећа инсценација била је после 65 година (1935), у режији Мате Милошевића, који је имао и глумачки задатак - тумачио је Надана Бајмра. Представа није оцењена као нарочито успешна и одиграна је само три пута. Иначе, Мата Милошевић више је хваљен као глумац него редитељ, мада он сам није био у потпуности задовољан својом интерпретацијом лика.

Наредни "Максим Црнојевић" премијерно је изведен 1966. године, у редитељском читању Арсе Јовановића, са изванредном глумачком екипом: Петар Краљ, Јован Милићевић, Петар Банићевић, Милош Жутић, Бранислав Јеринић, Ксенија Јовановић, Станислава Пешић, Васа Пантелић, Михајло Викторовић... Критика је нарочито похвалила Петра Краља, очигледно инспирисана његовом "модерном фактуром у гестовним и гласовним симболима". Упркос томе, представа је одиграна само дванаест пута. Требало је да прођу готово три и по деценије да се 2000. истог наслова прихвати Никита Миливојевић. И ова инсценација није имала дуг живот на сцени, иако је амбициозно замишљена, предвођена талентованим редитељем са већ оствареним глумачким именима.

Ко је, уистину, био Лаза Костић, и данас само слутимо. Умро је у бечком хотелу, а Вељко Петровић је забележио да су се на одру сви дивили скулптуралној лепоти његовог седамдесетосмогодишњег тела које је личило на Микеланђеловог "Старца" у Медичијевој капели...

МАЈКА И ЛЕНКА

ГУБИТАК мајке у раном детињству и упорно веровање да је она отишла у рај да му донесе колаче (како му је објашњено), судбински је освестило Лазу Костића за постојање више димензија стварности. Он је и због тога био предодређен да стално живи у више димензија стварности - између јаве и сна. Као дете, чезнуо је за повратком мајке из раја, а у зрелости чезнуће да оде "у рај, у рај у њезин загрљај" - загрљај Ленке Дунђерски.

ХЕРОЈСКА КОМЕДИЈА

У НАРОДНОМ позоришту у Београду, сценски су постављене још и Костићева херојска комедија (јединствени жанр) "Гордана, ускокова љубав" (1898) и "Пера Сегединац" 1900. године у режији Милорада Гавриловића, док је извођење из 1908. означено као - реприза. Збуњује чињеница да је као редитељ потписан Илија Станојевић, који је истовремено тумачио лик Матуле у представи. Сценски живот "доживео" је и "Кнез од Зете", музичка драма за коју је либрето написао Петар Коњовић, по трагедији "Максим Црнојевић" - истиче др Сања Милосављевић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

KLIKNITE ZA VIŠE VESTI

Коментари (0)