СПОМЕНИК ПАТЊИ И ВЕРИ У ЖИВОТ: Редитељ Стеван Бодрожа о драмско -луткарској представи "Дневник Ане Франк"

У ПОЗОРИШТУ лутака "Пинокио", пред сам крај сезоне, премијерно је изведена представа "Дневник Ане Франк", у режији Стевана Бодроже.

фото Позориште лутака "Пинокио"

Најављена као дирљива и снажна прича о одрастању, храбрости и сновима у најтежим временима јеврејске девојчице у вихору рата - тек ће од јесени заживети на сцени. Да се посвети баш овој причи, редитељ Бодрожа пожелео је када је обишао Кућу Ане Франк у Амстердаму.

- Било је јако потресно, тада сам добио и инспирацију да радим представу. У Холандији људи, и иначе, живе у малим просторима, са уским степеницама, чак и када је реч о луксузним становима и кућама. Све је, некако, мало - објашњава Стеван Бодрожа. - Зато су свуда огромни прозори, што смањује осећај тескобе. Породица Франк живела је у једном таквом малом стану, али две године са потпуно затвореним прозорима... Чак и данас, када је стан претворен у музеј у коме нема више ствари, док ходате кроз празне просторије у којима су на зидовима само фотографије, све делује клаустрофобично.

После овог искуства наш саговорник је одлучио да познату причу постави на сцену и то као комбинацију "живе" и луткарске представе:

- Драмски део припада животу на тавану, али се њихов сан о слободи, избављењу и животу после рата дешава на некој симболичкој плажи - и то су лутке. Иначе, представу смо до сада само два пута извели пред публиком, на генералној проби и премијери. Игра се за само педесет гледалаца који су на самој сцени "Пинокија", управо да би и сами осетили ту клаустрофобију. У нашој перцепцији, желели смо да жртве престану да буду само симболи патње која је далеко од нас, већ да осетимо ударац песницом у стомак и помислимо како би било да смо сами (или неко нама драг) у тој ситуацији. Најпотресније је кад схватимо да су сви они имали своје животе, снове и да нису ни сањали како ће да заврше.

фото Позориште лутака "Пинокио"

"Дневник Ане Франк" изводи се осам деценија после пошасти нацизма и Другог светског рата, али и данас неки недужни малишани страдају у ратним ужасима.

- Увек је патња деце најпотреснија... Ана Франк је имала изванредан ум: невероватно колико је добро писала, савршеним стилом и са фином, артикулисаном мишљу једног евидентно образованог, начитаног детета којем је посвећивана пажња и с којим се, очигледно, радило. Изванредна девојчица, зрела и напредна за своје године. У том истом дневнику видимо и да је она, ипак, била само тинејџерка присиљена да две године проведе на тавану, надајући се да ће с породицом све то преживети. Нажалост, нису дочекали слободу. Постоје и врло јасне индиције да их је потказао неко из јеврејске заједнице у Амстердаму. Јер, неки од тих мученика откривали су нацистима где се крију њихови сународници, у нади да ће тако спасти себе и своје чланове породице. Вероватно да нико, на тај начин, није успео да се спасе, мада је било таквих покушаја.

Иза Ане Франк је, како каже Бодрожа, остао дневник као величанствени споменик патњи, издржљивости, али и вери у живот.

- Ова храбра девојчица живи и даље међу нама. То је на неки начин и предвидела, о чему сведочи њена реченица: "Ја ћу живети у томе што пишем". Тако је било, а тако је и данас. Иначе, "Дневник Ане Франк" је и покушај "Пинокија" да прошири свој репертоар на нешто старију публику. Представа је намењена тинејџерима, који ово дело имају у лектири за седми разред.

Сви глумци у представи, објашњава редитељ, имају озбиљне драмске и луткарске улоге. Занимљиво је да они, заправо, анимирају лутке са сопственим ликом: у амбијенту плаже са светиоником, где у сновима проналазе уточиште од рата и страха.

- Осећао сам да лутке треба да буду симбол оностраности, па су у нашој представи душе које маштају о слободи и проналазе је, мада ње, реално, нема. Желео сам да створим форму у којој ће се драмско и луткарско допуњавати и надграђивати. Зато на крају постоји дивна синестезија, споје се та два света, а сваки јунак држи своју лутку као своје унутрашње дете, урађено по њиховој слици и прилици.

Препоручујемо

Култура

0 47

"ПЛАЧ КОЈИ ЧУЈЕШ НИЈЕ ТУГА" Ово је песма коју је Радован Караџић из затвора написао својој супрузи Љиљани: Љубљена моја, све је исто

22. 02. 2026. у 15:30

Култура

0 0

БЕСКОНАЧНА РИЗНИЦА ДОСТИГНУЋА : Др Тијана Палковљевић Бугарски, управница Галерије о изложби "Уметничка збирка Матице српске"

22. 02. 2026. у 13:45

Култура

0 10

СРПСКА ИГРА КОЈА ЈЕ ОПЧИНИЛА ЕВРОПУ: Како је кнез Милош преко Штрауса „покорио” Беч, и шта нам то поручује пред ЕКСПО 2027

20. 02. 2026. у 07:00

Култура

0 1

ЏЕЈН ОСТИН КАО „ВЕЛИКА СЕСТРА” МИР-ЈАМ: Како је једна Енглескиња освојила српска срца

19. 02. 2026. у 16:49

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације