ЛУИСА ВАЛЕНСУЕЛА, АРГЕНТИНСКА КЊИЖЕВНИЦА, ЗА "НОВОСТИ": Писање фикције захтева слободу

ДАНИ Аргентине на Коларцу довели су у здање ове задужбине и велику аргентинску списатељицу Луису Валенсуелу, која је током боравка у Србији одржала предавање и студентима Филолошког факултета у Београду а потом се и у Новом Саду сусрела са читаоцима, студентима али и својим дугогодишњим издавачем, Ненадом Шапоњом из куће "Агора". Ова кућа објавила је четири Луисине књиге: збирку есеја "Опасне речи", њен први роман "Мораш да се смешкаш", затим "Роман ноар с Аргентинцима" и "Симетрије".

промо, Коларац

Док је њен сународник маестро Горелик у Београду изјавио да га овде на сваком кораку обрадују уочљиви знаци јаких културних веза између Србије и Аргентине, попут мурала са ликом Марадоне на који је набасао током шетње дорћолским улицама - Луиса те везе међу нашим земљама и народима увиђа, али их описује као много неухватљивије:

- То је врло тешко и компликовано објаснити, јер није реч о опипљивим стварима. Осећам јаку интелектуалну и менталну блискост са српским читаоцима и студентима, што ми сваки пут огреје срце. Имала сам ту срећу да одавно упознам Ксенију Билбију која је први преводилац моје прозе на српски и која је постала експерт за моје дело, потом Ану Марковић која преводи моје књиге за "Агору" - изузетан преводилац и изузетан издавач, ту у Новом Саду је и Бојана Ковачевић Петровић... Сви су тако гостољубиви, то увек чини да се код вас осећам као код куће.

"Писање телом", о чему је много и често писала и говорила - својеврсни је Луисин кредо, може се чути, на шта она каже:

- Више него кредо, то је дубоки осећај, како комплетно биће поставити у положај, стање у коме писање тече лако, са страшћу. "Писање телом" је питање енергије која тече, чак и хормона.

Луиса тврди да никада није тежиле томе да својим писањем провоцира или шокира.

- У ствари, пишем без икаквих предубеђења и претходних очекивања. То просто природно иде. А провокација је каткад неминовна и може бити изненађујућа, чак непријатна.

О тзв. "женском писму", сматра, нема превише смисла говорити али истиче да се може причати о женском приступу језику, јер верује да "електрични" набој и снага речи умногоме зависе од емоција и осећања.

Као прилично политички ангажован писац, Луиса ипак раздваја списатељску од своје улоге новинара, јер сматра да се у новинарству може јасно и чврсто држати својих политичких ставова:

- Писање фикције је, ипак, потпуно другачија ситуација. Нема ту наметања било чега, нема обавезујућих "порука". Нема обавезе, дужности као такве. Писање фикције захтева апсолутну слободу. Но, све оно што мучи писца свакако ће неминовно испливати у неком тренутку.

Баш као што је она, која је проживела и преживела диктатуру, на много места и на још више начина (кроз најразличитије форме и жанрове) писала о ономе што је њу као човека и писца мучило - о мраку диктатуре у Аргентини и њеним последицама:

- Писала сам о диктатури, надам се да то остаје у прошлом времену. Наравно, те су моје бриге и стрепње универзалне, и иако могу да пишем само о ономе што познајем, све је то могуће и потребно читати у универзалном значењу. У томе је моћ фикције, у метафоричним тумачењима.

Луиса се много пута бавила свим тамним лицима онога о чему смо неретко слушали као о "Прљавом рату", касних седамдесетих 20. века у Аргентини. Ипак, инсистира да заборавимо на термин "Прљави рат":

- Била је то ужасна војна и цивилна диктатура, и оставила је дубоке ране у аргентинском друштву, које мало по мало бива исцељено захваљујући нашим чувеним суђењима. Као и увек, екстремна десница инсистира на порицању свега и баш због тога осећам потребу да повремено поменем те догађаје.

Управо је гостујући на Коларцу Луиса остала затечена спектакуларном вешћу - да је понела велико признање за свој комплетан досадашњи рад и опус, које носи име Алфонса Рејеса, "мексичког Борхеса" и једног од најомиљенијих њених писаца.

- Толико тога би могло и требало да се каже о некоме као што је Алфонсо Рејес, писац и много много више од тога. Био је то један од најграндиознијих умова и највећих интелектуалаца Латинске Америке, чији је утицај видан и дубок диљем нашег континента. А поводом награде, господе! Она се једне године додељује мексичком, а наредне иностраном писцу, за целокупно стваралаштво, тако да можете да замислите колико се почаствовано осећам што ћу је понети. Прослава поводом уручења одржаће се у октобру у Монтереју. Званично сам проглашена лауреатом и обавештена тек пре неколико дана, током свог боравка у Београду, тако да ће вести тек да се "закотрљају" када се вратим у Аргентину.

Америка

ЛУИСА Валенсуела живела је у Француској, Шпанији, Мексику, али и на северу америчког континента - десетак је година била Њујорчанка, а на питање да ли у САД писци имају бољи третман, било од издавача било од публике, одвраћа:

- Нису нужно боље третирани, али свакако јесу неупоредиво боље плаћени, САД су ипак водећа капиталистичка земља.

Фудбал је за Аргентинце део живота

КАКО је Дане Аргентине на Коларцу употпунила и изложба фотографија насталих на последњем Светском првенству у фудбалу, Луиса се, за "Новости", осврнула и на питање свог односа према најважнијој споредној ствари на свету:

- Аргентинка сам, дакле фудбал је, директно или не, неодвојив део мог живота. Ипак, не придајем му претерану пажњу. Ипак, написала сам једну аутобиографску причу на ту тему, "El mundo es de los inocentes" ("Свет невиних"), дуга је то прича, за објашњавање... И да, ако морам да бирам, преферирам Марадону, била је то толико живописна личност! 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације