ОД СМРТИ СИНА ПИШЕМ У ПРВОМ ЛИЦУ: Чувена француска списатељица Камиј Лоранс за "Новости" о романима "Филип" и "Женско"

ЈЕДНА од најзначајнијих француских списатељица Камиј Лоранс представила је београдској публици романе "Женско", у издању "Академске књиге", и "Филип", у издању "Ваганара", недавно објављене у Србији. У кратком роману "Филип", Лоранс пише о смрти властитог сина, два сата по рођењу, због лекарске грешке, док у аутофикцији "Женско" прича о три генерације жена: нараторки и њеном одрастању у Француској у другој половини двадесетог века, затим о мајци, која без одобрења мужа није могла да отвори рачун у банци или се запосли, као и њеној кћерки, која је ослобођена класичних родних улога.

Фото: N.Skenderija

Међутим, ту су и нараторкина бака и прабака. Прабака је за своје време била веома напредна, самохрана мајка, која је имала сопствену радњу.

- Слажем се да је прабака била најслободнија јер је имала дете, а није била удата, и једина је жена у породици која је ишла на посао сваког дана. На неки начин, то можда и јесте био модел да остане слободна, али са друге стране, она није имала испуњен љубавни живот.

о Како је могуће да се слобода с генерацијама, упркос друштвеном напретку, смањи, уместо да се повећа?

- Бака је желела бољи друштвени положај за своју кћерку и унуку. Желела им је брак са добро ситуираним човеком. Међутим, када су се венчале, оне су се на неки начин потчиниле мужевима. Бака, у ствари, није била свесна своје слободе и није је доживљавала као такву.

о Мушкарци у књизи генерацијама прижељкују синове, а рађају се само кћерке. И на крају се роди "син", али у женском телу. Да ли је то поигравање судбине или ауторке?

- Жена у свом телу може да створи мушкарца, а у књижевности заиста може да створи све што пожели.

Фото: Н. Скендерија

о Једна од најпотреснијих сцена у књизи је сексуално узнемиравање детета, док се одрасли труде да "срамота остане у кући". У Србији је ова тема и даље често табу. А у Француској?

- И у Француској је то дуго била табу тема, међутим сада је далеко мање управо због књижевница које о томе говоре. Постоји књига Кристине Анго "Инцест", о сексуалном злостављању које је претрпела од оца. Имали смо и књигу Камиј Кушнер и многе друге, превасходно жена које су о томе почеле да причају.

о Значи ли то да француска књижевност и даље има ту снагу да мења друштво?

- Да, али то није лако. Још има доста људи који сматрају да жене нису довољно смерне, да су опсцене када причају о свом интимном животу или сексуалности. Оне и даље воде битку против предрасуда.

о Аутофикција је данас један од најзаступљнијих жанрова. Зашто?

- Зато што људи имају потребу за истином, потребу да се враћају у свој живот и сами себе разумеју. У прошлим вековима, машта је била узвишени квалитет једног писца. Данас је важна склоност да се анализира оно што је проживљено.

о Код вас је потресни роман "Филип" био прекретница. Шта је то што класичне књижевне форме више нису могле да вам пруже?

- Пре "Филипа" написала сам три романа, која нису била у првом лицу. После тога, када сам желела да се вратим на класичну романескну форму, нисам могла. Не знам да ли је у питању однос према смрти или веома болно лично искуство, али мени је у том тренутку било значајније да причам о томе него да се препуштам машти и измишљам приче.

о Које су данас кључне теме за једног писца, кључне за вас?

- Свако има своје опсесије. Моја је љубав, јер нас она повезује, а уједно нам недостаје све више и више. Наравно, ту су и односи међу људима. Како то да не успевамо да разумемо једни друге. Занима ме и све што се односи на губитак вољене особе, бол, на наш однос према сопственом крају. Такође, све ме више занима шта значи бити жена.

о А отуђеност и усамљеност?

- Самоћа не мора бити једнака усамљености или отуђености. Волим је јер ми је потребна да бих писала. Она често јесте болна за човека, али је и значајна. Треба знати бити сам.

о Протести у Француској су показали да мушкарци и жене имају исте проблеме. Како на то гледате?

- Када су у питању рад и запослење, наравно да постоје заједнички захтеви. Разлика у половима нас не раздваја увек и то је добро.

о Како вам се, с обзиром да сте чланица жирија за Гонкурову награду, чини савремена француска књижевна продукција? У Србији се често цинично примећује да је више писаца него читалаца.

- Писци заиста често једини читају једни друге. Шалу на страну, већ тридесет година слушам да нема више књижевности, да је она готова, али заправо имамо много младих писаца, много експерименталних форми. То се можда не продаје тако добро, али је интересантно.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације