ЈА себе свесно натерам да будем радостан. Знам да је то корисно за представу, за гледалиште. Натерам себе на то у осам и пет минута. Дођем обично на "Радована" бесан, љут, мрзим га као што сам мрзео "Ибија". Друге представе углавном радим рутински, а овде се од мене увек очекује више... Баш то је огромно оптерећење и зато мрзим ту представу, мрзим полазак од куће, све мрзим - говорио је највећи мргуд наше сцене Зоран Радмиловић (1933-1985) који, ипак, никада није могао толико да "мрзи" колико га је публика волела.

Коментари (0)