НИЈЕ ЖЕЛЕО ДА ГА ВОЛЕ, ЉУДИ ГА ОБОЖАВАЛИ: Девет деценија од рођења глумачког барда Зорана Радмиловића

ЈА себе свесно натерам да будем радостан. Знам да је то корисно за представу, за гледалиште. Натерам себе на то у осам и пет минута. Дођем обично на "Радована" бесан, љут, мрзим га као што сам мрзео "Ибија". Друге представе углавном радим рутински, а овде се од мене увек очекује више... Баш то је огромно оптерећење и зато мрзим ту представу, мрзим полазак од куће, све мрзим - говорио је највећи мргуд наше сцене Зоран Радмиловић (1933-1985) који, ипак, никада није могао толико да "мрзи" колико га је публика волела.

фото: Атеље 212

А глумчина је у овом граду и рођена 11. маја 1933. године. Његов деда по оцу био је Немац, инжењер Рихард Ланг, који је крајем 19. века градио железнице по Србији. Заљубио се у лепу Стевку и због ње прешао у православље. Променио је и име у Радмило, па су његови потомци понели презиме Радмиловић. Зоранова мајка Љубица била је домаћица, отац Момчило судија. Са само шеснаест година прешао је Албанију, да би потом у Француској завршио права и вратио се у отаџбину. Испунивши велику очеву жељу и Зоран је уписао права, али је остао само две године. Превладала је љубав према глуми, па је убрзо по доласку у Београд почео да се аматерски бави позориштем. Пријемни је положио из четвртог пута, када је уписао Академију за филм, позориште и телевизију.

фото: Приватна архива

Зоранов почетак је био у Београдском драмском 1962. године, али му је игром случаја каријеру "преусмерио" Љуба Тадић. Да није одбио "Краља Ибија", Радмиловић можда не би никада ушао на велика врата Атељеа 212 и југословенске сцене. Бриљирао је већ у првом главном глумачком задатку и лику. Иби је постао не само његов заштитни знак (заједно с "Радованом Трећим") већ и целе позоришне куће, чија је најсјајнија звезда био до последњег даха. Иако је за Ибија, углавном, добио добре критике, није их много зарезивао:

- С позоришном критиком ја се не трпим. То сам им и рекао: знам те - знаш ме. Оставите ме на миру, ја вас не зарезујем. Сматрам да сте ленчуге, да сте гурнути у тај посао, натерани да то радите, а да то не волите. И, носите се! - изјавио је неком приликом глумац који, као мало ко, није чинио ништа да га људи воле, као што и нису... Обожавали су га.

 

FOTO: Приватна архива

У свему јединствен, само је он умео да представу неосетно продужи за пола сата, вешто "жонглира" с текстом, изазове салве смеха и баци у гледалиште реплике које се цитирају до наших дана. Најпознатији "извођач глумачких радова" и "краљ импровизације", имао је, ипак, непогрешив осећај за меру. По сопственом признању, радо је импровизовао у "Краљу Ибију" и "Радовану Трећем", али не и у "Псећем срцу" или "Корешподенцији", на пример. Разликовао је текст у коме има простора за глумачко разигравање, од оног у коме до последње запете треба испоштовати писца. Било како било, попут бесног пса на сцени (како су говорили његови партнери), увек је "кидао" до краја.

- Не волим да играм рутински, већ пуном снагом. Или могу, или не могу. Нема такозваног маркирања. Не могу да схватим ове младе фудбалере који не желе да трче за лоптом, чак ни на светском првенству. Треба да виде нас маторе глумце од 50 година како трчимо два и по сата и играмо утакмицу на терену - "беснео" је у једном новинском разговору.

Мада је, можда неправедно, остао упамћен по ове две позоришне улоге, не заборављају се ни његов Тригорин, Хамлет, Молијер, Илија Гарашанин, Живота Говедаровић, Доктор Пјевалица. Први пут и на филмском платну појавио се 1962 ("Чудна девојка"), да би од тада све у његовој каријери и животу ишло неслућеном брзином: две сезоне касније добио је Стеријину награду за улогу Вука Рсавца у представи "Бетон и свици" Оскара Давича, потом су уследила и сва друга уметничка и друштвена признања. Последњу представу (299. извођење "Радована Трећег") одиграо је, уз велике болове, 9. јуна 1985. Издржао је до краја. Три дана касније отишао је у болницу, у којој је преминуо месец дана касније.

фото Атеље 212

Пред крај живота жалио се на кошмарне снове. А најчешће је сањао - позориште. О томе је приповедао новинару Феликсу Пашићу:

- Као, ја на сцени, играм Радована, а не иде, па не иде... Замолимо публику да сачека, прекинемо представу да се мало средимо. Публика изгуби живце, почне да одлази кућама. Страшно... Ипак, сан се увек прекида на правом месту. Вероватно је тако и са овим послом којим се бавим. Надам се да ће се прекинути на правом месту.

И прекинуо се, у раним јутарњим часовима, 21. јула 1985. године на Првој хируршкој клиници у Београду са позоришне и животне сцене заувек је отишла наша глумчина.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације