БИЗАРНОСТ ПОСТАЈЕ НАША РЕАЛНОСТ: Јелена Кајго о новом роману "Потомство", успеху "Ролеркостера", убрзању и усамљености

ИМА неке симболике у називу комада Јелене Кајго, јер управо као ролеркостер - великом брзином - мења фестивалске позорнице, сцене и градове. Недавно је премијерно постављен (под називом "Луна парк") у Местном гледалишчу у Љубљани, готово истовремено га је Универзитетско позориште у Стразбуру извело на седам словенских језика, а "Ролеркостер" већ јури даље: у извођењу ансамбла Атељеа 212 отвориће 24. априла шабачки фестивал "Позоришно пролеће".

Фото: З. Јовановић

Иако је иза ње репрезентативни опус одиграних драма ("Фантоми", "Интимус", "Реалисти", "Невидљиви људи", "Две жене и један рат", "Илда Гершнер"), Јелена Кајго недавно се појавила са својим другим романом, под називом "Потомство" ("Космос"). Пред читаоцима је занимљива прича о три жене, остварене, амбициозне, истраумиране и несрећне. У трагању за љубављу и блискошћу, проналазе у животу нека сурогат решења.

- Мислим да су ликови у роману у великој мери одраз наше стварности, путева и странпутица, тежњи и немира којима су изложени људи у овом времену. Љубав којој сви у бити тежимо, често је на великим искушењима. Брачни односи, такође. Самосталност и независност жена допринели су промени однос моћи. Жене сада држе конце живота у својим рукама и није више тако лако њима манипулисати, или их држати у подређеној позицији - каже на почетку разговора Јелена Кајго. - Тај однос моћи, и промене које примећујем код младих девојака имају, наравно, и своју лошу страну. Ако је моја генерација васпитавана под паролома да дечаци не плачу, а девојчице морају бити смерне, сада то можда нагиње и некој другој крајности. Мушкарци постају слабији, несигурнији, а младе девојке се нуде на селфијима и губе сваки осећај мере.

Ипак, како каже, можда су то само трендови који ће проћи. Генерација која се ближи педесетим годинама (а којој припадају и ликови романа), има прилику да зрелије и јасније сагледа свој живот, да премери успехе и поразе, да види где смо оманули као заједница, а где лежи наша лична одговорност или заслуга.

- Роман, између осталог, разматра однос биолошког родитеља и оног који није биолошки, али може бити суштински значајнији и важнији детету или младој особи. Постоје родитељи који оставе или занемаре своју децу, постоје и они који и не знају да су очеви. Такође, има примера и да вам је пријатељ или кум ближи од рођеног брата. Гени су занимљива категорија, човек има биолошку потребу да остави своје потомство иза себе, али мислим да смо у неком традиционалном смислу више оптерећени прецима, генима, националном припадношћу, а мање тиме да будемо добри и племенити људи.

Млади људи, истиче наша саговорница, у околностима глобализације, доступности информација, па и неке културолошке униформисаности, све ће мање тиме бити оптерећени. Занимљиво је и да се "Ролеркостер" бави нашом "новом нормалношћу", уздрманим породичним односима, технологијама, убрзањем, отуђеношћу... Докле нас све ово може одвести, кад роботи већ постају део наше стварности?

- Све се убрзало, и све нас врти и тумба баш као да смо на ролеркостеру. И вести, и догађаји, и нове технологије. Ево, недавно сам купила авионску карту преко интернета, платила, чекирала место на коме ћу седети, онда отишла у ресторан и читала мени преко бар-кода. Другим речима, ако заборавите мобилни телефон код куће, можете се осетити као изгубљени пећински човек. Ту је и питање робота које ми је посебно интригантно. Да ли треба да стрепимо од будућег суживота са њима, или ће они бити тек унапређене машине, попут оне за прање судова, само што ће ове моћи да говоре и обављају сложеније послове? Или су пак део еволуције, па ћемо се прилагодити њима до мере да нам постану пријатељи и да са њим развијемо и неку емотивну блискост? Искуство нас учи да оно што у неком тренутку звучи бизарно или сасвим немогуће, већ у следећем тренутку постаје наша реалност.

По речима драмске списатељице, либерални капитализам наметнуо нам је идеју да је новац наш животни ослонац и најсигурније упориште:

- Зато је толико неуроза и депресије у савременом свету. Наравно да је материјална сигурност важна, али упориште човек мора да тражи у духовној вертикали. Само њу вам нико не може одузети и само она неће девалвирати. У свим временима, сигуран ослонац је у љубави и емпатији, најсигурнијим водиљама кроз живот човека.СВЕТ ЗА СЕБЕ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације