ЕКСКЛУЗИВНО - ЈУ НЕСБЕ, ПИСАЦ: Одавно заљубљен у вашу земљу

ПОСЛЕ низа искорака из жанра који га је прославио и учинио једним од најчитанијих писаца у свету, Ју Несбе се вратио - себи и јунаку који га је прославио, са романом "Крвави Месец", тринаестим наставком мегапопуларне саге о неодољивом ловцу на серијске убице, Харију Хулеу. Док и српски читаоци уживају у његовом новом трилеру у издању "Лагуне", Несбе смишља нове заплете на свом омиљеном брдовитом грчком острву на које одлази као пасионирани слободни пењач.

новости

Читаоци су пресрећни, али да ли сте ви - после свега што сте му приредили у роману "Нож", очекивали Харијев повратак у живот, на задатак, у вашу литературу?

- Одувек сам знао да је Хари ту негде, да ће се сигурно вратити, да је то једна дуга прича, која још није ни близу завршетка. Нисам знао кад, нити са којом причом и случајем, а имао сам да завршим и неколико другачијих књига у међувремену, али сам спремно очекивао његов повратак. Знао сам, осећао, да је он увек био ту, спремно ишчекујући прави моменат, за себе, али и за мене. Много је прича за нама, много ће се тога још десити у будућности, а ово је био тај прави тренутак, за баш ову причу и за нас двојицу.

Ко се ту у ствари вратио коме, Хари вама или ви Харију?

- Најпре ће бити да је Хари био тај који је цимнуо мене, јавио ми се и рекао: "Хеј, имам идеју за нови роман, имам причу за тебе, наравно ја ћу бити главни јунак те приче." Нисам о томе размишљао на овај начин, али сад кад сте то тако поставили, сигуран сам да је морало бити тако и никако другачије. Хари је, дакле, био тај који се вратио - мени. И свима вама.

Паразити, и као научна чињеница и као метафора, у сржи су приче, фасцинантни и морбидни. Откуд то?

- Идеја о овим, оваквим убиствима родила се, не додуше директно, из разговора са пријатељима пењачима током боравка на једном далеком острву. Причали смо о најмонструознијој животињи која се може замислити и поменут је паразит који уђе у уста риби, поједе јој језик и наставља да живи у њеним устима вршећи функцију језика - са очима! Размишљао сам о њима, гуглао их по повратку, читао, гледао и то изгледа одвратно и застрашујуће и фасцинантно, довољно да је морало бити у књизи - која није о овим бићима али јесте о паразитима и домаћинима. Роман дакле јесте о паразитима али и о томе ко је паразит, а ко домаћин у међуљудским односима.

Без задршке критикујете Норвешку, постојање јаза између богатих и радничке класе, али не кријете ни љубав према њој. Да ли је живот у Ослу досадан?

- Норвешка је била једна од најсиромашнијих држава Европе пре сто година, ту није било стварно богатих ни сувише сиромашних. Када су открили нафту, како је постајала све богатија држава, тај јаз се продубио. Ипак ја волим Норвешку, волим Осло који је на много начина мали град, све је близу, и центар са културним садржајима и море и шума и планине за пењање. Живот тамо можда би се могао назвати и досадним, али на леп, добар начин. Не догађа се богзна шта, безбедно је и мирно.

Безбедно и мирно толико да стално морате "ни из чега" да измишљате злочине и серијска убиства због смешно ниске стопе криминала у реалности?

- Да, то је стварно велики проблем, људи се код нас уопште не убијају, нема занимљивих злочина. Шалим се, наравно, никад се ја не претварам да је то, што Хари Хуле истражује, норвешка стварност. Ипак, у Ослу постоји огроман број смрти изазваних предозирањем, највећи број у центру Осла баш као у мојим романима. Осло јесте врло миран, безбедан град. А "мој Осло" му дође као нека врста Готама у односу на тај стварни.

Да ли је тај нови Музеј Едварда Мунка у Ослу баш толико одвратан како га на више места у роману описујете?

- Да, и још одвратнији, бар 90 одсто људи у Ослу га мрзи. Успели су да унаказе новоизграђени део града, у центру, на обали, у близини прелепе опере, библиотеке, здањем које неодољиво подсећа на Северни зид из "Игре престола". Пројектант је успео да га направи тако да испадне одвратан чак и изнутра, као неки ружан аеродром. Једино лепо у вези са тим музејем је Мунк, и његове прелепе слике.

У Србији популарност сличну вашој ужива Ерленд Лу. Које норвешке писце ви волите, да ли имате узоре међу њима?

- То је сјајно, обожавам Луа, поготово први његов роман, волим и Кнаусгора, и иначе - последњих двадесетак година као да је некакво златно доба норвешке књижевности.

Једна од прича које сте писали о тој "вашој" Грчкој ускоро ће бити преточена у филм. Шта очекујете?

- "Стручњак за љубомору" је та прича, нисам укључен у процес и не очекујем ништа, иако ме радује да моја прича постане инспирација неком даровитом редитељу. "Снешко" по мом можда најбољем роману је несрећно неуспешан филм, сви ће се сложити, и доказ да ни бриљантни глумци ни одличан сценариста ни надарен редитељ нису гаранција за добар филм. "Снешко" то дефинитивно није. Нисам фан Лашона, "Мистична река" за мене је највећа адаптација неке крими-приче.

Свирате ли са бендом?

- Годинама никако да се прихватим гитаре, донедавно. Сад планирамо турнеју по Норвешкој, са бендом, серију акустичних концерата.

Са тим сте бендом замало крајем деведесетих посетили и Србију? Кад ћете опет доћи?

- Моје прво велико путовање када сам био тинејџер било је по тадашњој Југославији, први пут сам посетио Београд, упознао дивне људе, а стигао сам и до мора - то мора да је било у Хрватској, која тад није била Хрватска већ Југославија. Возом сам допутовао до Грчке где се моје путовање завршило, на грчкој обали. Тада сам се још заљубио у обе земље, и у Југославију и у Грчку - у коју сам се ево поново вратио и враћам се, на ово острво, које је најбоља дестинација за пењање као моју пасију. А у Србију ћу поново доћи, када ме позовете.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације