САДА САМ СТАР, АЛИ ЈОШ САМ ДОВОЉНО "ЛУД": Интервју - Радоје Чупић

ПОЗНАТИ новосадски глумац Радоје Чупић смело "гази" седму деценију живота. Уместо да као прави пензионер, што је постао почетком фебруара, "повуче ручну" и одмори се у његовој тихој оази на крај Кулпина, он је као младић у напону снаге чест на сцени и екранима.

Фото: Александар Летић

У више од 40 година каријере стало је близу стотину улога на телевизији и филму, скоро исто у театру, режије неколико позоришних комада, Стеријина награда, "Зоранов брк" и многа друга признања. Играо је у остварењима "Вук Караџић", "Вратиће се роде", "Сва та равница", "Као рани мраз", "Тилва Рош", "Јагодићи", Santa Maria della Salute, "Корени", "Шифра Деспот", "Швиндлери", "Убице мог оца", "Хотел Балкан", "12 речи", "Време зла", "Бранилац"...

Само у току протекле ТВ сезоне видели смо га у серији "Мама и тата се играју рата 2", наставку "Сложне браће" и шпијунском трилеру "Вера". Али Чупић не намерава да стане, већ је снимио "Хероје Халијарда", као и филм и серију "Круна", где је дочарао лик тужног виолинисте, а тренутно завршава "Кафану на Балкану" у којој тумачи оца главног јунака.

- Питале су ме колеге "Како ти више не досади?", а мој једини одговор је да ме то још радује и интересује. Недавно је у СНП словеначки редитељ Јернеј Лоренци режирао Достојевског. Шта би човек више пожелети могао? У другој половини априла чека ме "Мегдан", по сценарију Алексе Балашевића, борилачки филм који носи важне теме и занимљиве савремене приче о ММА борцима. Такође у априлу, снимам "Дрим тим 2". Потом би требало да буде сниман филм "Дјеца Козаре" у режији Лордана Зафрановића. Моја улога није велика, играћу старца кога затекну приликом ослобађања Јасеновца. Ускоро би требало да почне и снимање филма Желимира Жилника, што ме посебно весели - у даху набраја Радоје Чупић који истиче да пре него што је крочио у свет глуме није размишљао о томе као о послу. - Нисам мислио да ћу постати глумац, па бити славан, већ се десила потреба да се тиме бавим. Да решавам све проблеме са којима се глумац суочава правећи улогу и желећи да буде компактан део целине која се зове представа, филм или серија, то је оно што ме је обухватило. Мислим да је то пресудно, а све остало су погрешни мотиви.

Ваш лик у серији "Мама и тата се играју рата 2", адвокат Коста Парошки, нашао се у комичним, чак и опасним ситуацијама. По чему памтите ово снимање?

- Веома ми се допао сценарио зато што има топлину, људскост и ситуације које су нам мање-више познате кроз наше животе, као и оних које познајемо. Лик тог мало шашавог адвоката ми је био јако интересантан јер видео сам да ту може да се направи нешто лепо. Занимљиво ми је било кад смо снимали сцену на гробљу у којој се извињавам људима који су дошли на сахрану, јер сам унео велику забуну због погрешних термина. У тој сцени падам са зидића на који сам се попео да бих привукао њихову пажњу. Сви на сету су се веома бринули како ће то да прође. Међутим, имао сам, наравно, струњачу иза и тај пад са метра висине ми није представљао проблем, мада смо имали много понављања. Када ми је излетела ташна из руке, рекли су "Е, то је то".

Фото Милан Ђакон

Када сте највише ризиковали због неке улоге?

- Сећам се колико ми је било непријатно на снимању друге сезоне "Швиндлера", која је замишљена као летња серија, па су и костими били такви. Онда је снимање померено за неколико месеци и ушли смо у зиму. Последњег дана снимања имао сам доста сцена и све су биле напољу, по изузетно хладном фебруарском времену. То је било неподношљиво. Дивно су ме обукли и имао сам активни веш испод костима, али цео дан сам стајао и причао. Необично је то што сам се тресао као прут, али у тренутку када се чује "акција", тело се умири и све одрадим. Када је "стоп", поново почнем да се тресем. То је нешто што организам регулише сам од себе. Ипак, зарадио сам озбиљан бронхитис. Доктори су мислили да имам упалу плућа, али био је "само бронхитис".

У филму и серији "Вера" играли сте лик четовође Петка. Како се вама допала атмосфера и прича овог шпијунског трилера?

- Улога четовође Петка је највише повезана са ликом Косте Пећанца (Тихомир Станић), али најзанимљивији ми је део са Вером (Јована Стојиљковић) јер ми је дао простор да се мало поиграм са ставом према женама и људима из града. Управо у сцени са њом редитељ Недељко Ковачић убацио је реплику "Није ти ово Београд", која није постојала у сценарију. Одао је тиме поштовање серији "Повратак отписаних" која је празнила улице у доба кад је приказивана и која је добром делу старијих гледалаца, као што сам ја, остала у дивном сећању.

Са Тихомиром Станићем нисте само сарађивали у многим серијама него сте и студирали...

- Јесте, били смо на истој класи коју је водио прве две године Дејан Мијач, после Димитрије Ђурковић. Нажалост покојни Михајло Плескоњић Баџа, Тика и ја били смо нераздвојни, толико да нас је Мијач звао "Три сестре". Путеви су нам се раздвојили, Тика је отишао за Београд у "Атеље", а ја у Сомбор на четири године, а остао сам четрнаест. Сада се поново срећемо на снимањима, што ми је посебно драго. Понекад се сетимо детаља који су обележили време које смо провели заједно. Мада не волим приче попут "Знаш кад смо били млади и луди". Мислим да смо сада стари али још довољно луди, па је и сада феноменално.

Фото Архива

Уместо четири, провели сте 14 година у Сомбору. Како сада гледате на ту "авантуру"?

- Све што се догоди у животу требало је да се догоди, па и мени Сомбор и из професионалних и из приватних разлога. То је било деведесетих, али позориште је радило пуном паром без обзира на сиромаштво. Био сам тамо у златном добу сомборског позоришта, а ту су били и редитељи Муци Драшкић, Зоран Ратковић, Јагош Марковић, Кокан Младеновић... Они су нам помагали да се пробијамо кроз позориште и доносили нам дух новог времена, необуздану машту и слободу. У Сомбору сам се оженио, добио децу, и то је такође дивно и морало је да се деси.

Када сте схватили да вам је глума привлачна, да има нешто што вас посебно интригира?

Фото: РТС

Где се налази ваша оаза у коју бежите од градске вреве?

- Дуго сам чезнуо да имам нешто што ће бити повезано с природом. Стицајем околности снимао сам серију "Јагодићи" у Кулпину. Када је дошао моменат да узмем кућу, одабрао сам да буде баш ту, што је тада било веома повољно. Замишљао сам да ће то бити породична летња резиденција. Међутим, када је почела корона и када су нас закључали, супруга и ја смо дошли у Кулпин и схватили да желимо да стално будемо ту. Новом Саду се враћам када имам представу у СНП и подједнако га волим и даље, али у Кулпину имам мир, а време спорије пролази.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације