И ЗАТРПАВАЊЕ ИСТИНЕ ЈЕ ЗЛОЧИН Редитељка Мандић: Нема позоришта које држи до себе а да "Наш разред" није ставило на репертоар

КАД кажеш "нешто је труло у држави Данској", не мислиш само на Данску и Шекспира. И ово је универзална прича, инприсана једним злочином. Уосталом, нема позоришта које држи до себе, а да "Наш разред" Тадеуша Слобођанека није ставило на репертоар.

фото: Д. Домазет

Ово, за "Новости", поводом синоћне премијере у Народном позоришту, каже редитељка Тања Мандић Ригонат, додајући да се истоимена представа игра у четрдесетак земаља света.

Београдској публици није непознат наслов ове чувене пољске драме, јер га је гледала на Битефу. Прича о антисемитизму и колективној кривици преиспитује релативност историјске истине, а Европска театарска конвенција дело је уврстила (2010) међу најбоље савремене европске драме. Због чега је наша редитељка одлучила да је упише у сопствени репертоар и биографију?

- Гледала сам на Битефу литванску представу. Није ми се много допала, али ми се драма урезала у душу. Текст ме потпуно очарао, без обзира што је бруталан, пун суровости и инфатилности. Као некакав ритуал иницијације у истину - објашњава Мандић Ригонат.

- Праизведба је била у Лондону, па тек онда у Пољској. Прича о једном разреду метафора је мултиетничке и мултиконфесионалне заједнице. Не говори само о Пољацима и Јеврејима. Преко ње се сви идентификујемо са јунацима и догађајима: где год да је рат прошао било је бруталног испољавања злочиначке човекове природе.

* Повод за дело био је истинит догађај?

- Настало је после историјске књиге "Суседи" Јана Томаша Гроса 2000. године, која је изазвала ужасне буре у Пољској. У њој је описано како се у малом градићу Једвабнеу 1941. догодио ужасан злочин: дојучерашњи суседи Пољаци спалили су Јевреје. Грос је у књизи доказао да злочине нису починили Немци. Дакле, Пољаци нису били само жртве, већ и џелати. И да то није био једини злочин, дешавали су се чак и кад је рат завршен. Драма је инспирисана конкретним догађајем, али није документаристичка. Уметнички је облик потраге за одговором како се то и зашто догодило. "Наш разред" је прича у 14 слика, које се протежу од 30-тих година прошлог века, па до нашег столећа.

* Кажете да је ово, заправо, вечна прича о механизму мржње и нетрпељивости?

- Односно, како тај механизам улази у људе и они почињу да гледају припадност одређеној етничкој групи и религији. Немачки филозоф Теодор Адорно поставио је питање како писати о уметности после искуства Холокауста, али управо због тога треба оставити запис о свему шта се догодило и шта је све човек био у стању да уради другом човеку. За ову представу инспирација су ми биле и песме Виславе Шимборске "Мржња" и "Деца епохе". Ова тема је увек актуелна и тражи да се стално суочавамо са њом.

* "Наш разред" метафора је за злочин међу пријатељима. Шта у човеку покреће тај окидач?

- Драма се бави питањем шта радимо са истином и како се односимо према прошлости. Јер, затрпавање истине такође је злочин. Комад сам радила управо због суочавања са сопственом прошлошћу. Као што се лицитира бројем жртава у Једвабнеу, тако се у нашој историји радило са Јасеновцем или Сребреницом. Прича о бројкама се понавља и Грос поставља питање: "А да их је било мање, да ли би се променила суштина злочина?" Суштина је увек у мржњи и питању да ли је злочин системски. Односно, да ли је понашање власти довело до масовног злочина као што је Холокауст? Да ли власт стоји са стране, док се излива гнев над другима? Отвара се и питање кривице - колективне, метафизичке, политичке, индивидуалне. Поред много изливеног мастила и књига, поражавајуће је где смо данас...

* Баш данас, у 21. веку, има их који тврде да Холокауста није ни било?

- Доводити то у питање већ је само по себи злочин. Све што је било у Другом светском рату почиње да се доводи у питање оног тренутка када више нема оних који су догађајима сведочили. Јер, историја није само ствар науке. Историје се "дочепала" политика, па кроз њене наочаре и зле науме манипулише се неспорним чињеницама. Наравно, сваки човек има и добру и лошу страну, и демона и анђела.

* Шта одлучује да један превлада?

- То је питање избора. Људска природа је сложена и њом се књижевност бави од памтивека, пре него што је психологија постојала. Али, живот у једној заједници подразумева одређена правила, поступања и понашања која не подстичу оно демонско и најгоре у човеку већ оно најбоље. У представи се види како то зло улази међу људе: комад се бави питањима одговорности, савести, шта је човечно, херојско, а шта нискост... Писац иде дубоко у уметничкој потрази за истином. Оно што је сјајно је да ти даје прилику да се идентификујеш са свим ликовима и размишљаш шта би ти урадио у датој ситуацији. Ово није црно-бела драма, "политички коректна" нити "тезична". На чудан начин увлачи нас у нека суштинска питања.

* У матичној кући са великим успехом изводе се ваше четири представе, "Иванов","Нора", "Зли дуси" и "Балкански шпијун".Колико су често на репертоару?

- Желела сам да "Наш разред" радим на Сцени "Раша Плаовић", јер се на њој 30 дана изводе драмске представе које имају нормалан сценски живот. Велику сцену делимо с Опером и Балетом,а ја нисам хтела да сама себи конкуришем за извођење "Иванова" и "Норе". Да их сама "гурам", јер се ни овако не играју довољно. И то је нешто што ме јако погађа. Играју се на карту више, доживљавају стајаће овације и онда се питаш зашто нема "Норе" цео месец на репертоару, а "Иванова" два месеца? Док се, рецимо, неки други наслови играју и по три-четири пута. Како се прави месечни репертоар и ствара ситуација да се бориш да остане у животу оно што си направио, а публика радо гледа? Сви ми у позоришту знамо да ако хоћеш да представа живи мора се изводити бар једном месечно! Дуге паузе су и за глумце веома напорне. И још нешто: у време короне "Иванов" је неколико пута приказан на РТС, ипак, то није смањило интересовање за ову Чеховљеву драму у позоришту.

* Публика вас познаје као редитељку, док је многима недовољно познато да сте и песникиња?

- Драма "Наш разред" има поетску снагу и тај моменат је нешто што ме снажно привукло делу. Не само фактографија злочина, тема савести и казне. О свему томе могла бих да размишљам читајући публицистику, историјска и филозофска дела. Али, увек ме узбуди нешто што постоји у песми. Зато сам се и сетила Виславе Шимборске. Ово дело има снажан поетски набој, као да је писано из душе.

* И ви, очигледно, имате ту потребу?

- Прва збирка "Мистерија срећног контрабаса" написана је 1994. као поетско сведочанство мог доживљаја деведесетих. Драга ми је јер је и нека врста сведочанства, зато што људи често мењају и биографије и убеђења, фалсификујући своју прошлост. Друга је збирка "Из живота птица" 2000-те а сада, две деценије касније, трећа "Кажи ми ко сам". Можда би поезије било и више, да је позоришта било мање. Мени се поезија преселила на сцену. Кад радите представу, одузима сву вашу енергију. Поезија је тишина. Ипак, у мом случају то има везе и са бунтом, незадовољством. Последња књига настала је у даху, у тренутку кад сам мислила да више никада нећу радити у позоришту и кад ми је постало неподношљиво да ми живот зависи од тога да ли ћу од неког добити дозволу за рад. Импулс за збирку био је: "Моја слобода не зависи од вас, сама ћу да је креирам!" За писање ми није потребан нико. Осим себе саме.

Препоручујемо

Култура

0 0

"ОДА РАДОСТИ": Нова премијера у Атељеу 212

27. 01. 2026. у 15:50

Култура

0 0

ОД СРБИЈЕ ДО АМЕРИКЕ: У ТОКУ СНИМАЊЕ ДОКУМЕНТАРНОГ ФИЛМА И СЕРИЈАЛА „СВЕТИ САВА“

27. 01. 2026. у 12:30

Култура

0 1

“РУДАР” ИЗ АРХИВА И ЗБИРКИ: Историчар Радивоје Бојовић из Чачка пола века трагао за наслеђем знаменитих личности

26. 01. 2026. у 20:03

Култура

0 0

ОДЛАЗАК ВЕЛИКАНА: Преминуо Тодор Стевановић

26. 01. 2026. у 16:09

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације