СЛОБОДИ СУ СВЕ ЗАШИВЕНИЈИ ЏЕПОВИ: Редитељ Вељко Мићуновић о представи "Очеви и оци" у Народном позоришту у Београду

ПОСЛЕ више од три деценије "Очеви и оци" Слободана Селенића нашли су се на београдској сцени: праизведба је била 1990. у Атељеу 212, док је представа синоћ премијерно изведена у Народном позоришту, испраћена овацијама у препуном гледалишту.

фото: Никола СкЕНДЕРИЈА

На овај репертоарски потез национални театар одлучио се поводом деведесет година од пишчевог рођења, а редитељски задатак припао је Вељку Мићуновићу који је својевремено, свој први наслов (Камијев "Неспоразум"), веома успешно поставио на истом месту.

Сада се нашао пред новим изазовом и новим читањем Селенићеве приче о три генерације породице Медаковић, кроз коју се преламају сва наша историјска превирања од конца 19. века до краја Другог светског рата.

- Идеја ми се допала јер су у Народном позоришту желели да то буде редитељ млађе генерације који би на другачији начин, кроз ово време, учитао једну, заправо, свевремену тему. У фокусу је прича о наслеђу, различитим идеологијама протканим кроз историју, а кроз распад једне грађанске породице перцепирамо ширу слику: сведоци смо да три генерације (деда,отац и син) већ имају три идеологије. Деда је монархиста, отац демократа, а син осведочени нови комунист - објашњава Вељко Мићуновић. - Та наша располућеност и суштинско неразумевање различитости, било да је усмерена на национално или идеолошко питање, срж је онога што нас прогони до савремених дана - самим тим и моје генерације. У том непрестаном прекопавању и ископавању историје, очеви и оци непрестано нас надзиру, контролишу, па и сведоче о разним стварима које нас се тичу. Ми,дакле, не можемо побећи.

* Ни од њих ни од прошлости?

- Апсолутно. Нисмо у прилици да побегнемо, нити би требало. Чини ми се да је важно да се с прошлошћу суочимо, па ако хоћете, и са том врстом кривице коју носимо. Хтели ми то или не, били или не, за њу заслужни. Јер, неку врсту кривице и ми, као савремена генерација, носимо.

* Стално говоримо о терету прошлости, постоји ли "здрав" однос према њој?

- Апстраховање прошлости је дискурс који је сам по себи врло проблематичан. Тај општи тон "заборавите прошлост", дводимензионално само скицира реалност. А треба јој приступити вртећи филм уназад, као што чинимо у овој представи, реконструишући кроз главног јунака Стевана Медаковића његов живот. Чинећи сценске реминисценције, заправо, заокружујемо једну генерацију.

* Селенић каже "време не лечи све, време разара све". Како ствари изгледају из накнадне перспективе?

- Данас су, чини ми се, још трауматичније. Јер смо као генерација оштећени, у непрестаном осећању да се морамо ослањати на очеве и историју, у тој вечној транзицији и "неуласку" у капитализам. Живимо неке деривате система, а капитализам има два лица. И добро и рђаво. Настао је на чистим постулатима, касније је метастазирао и постао бездушан. Али, ако говоримо о савременом тренутку, треба да се рефлектујемо на визуру нове генерације која мора упалити светло. Тема представе је сама по себи тешка, отвара ожиљке и сведочи о пропасти породице, сведочећи о нашим духовима и прецима. Ипак, чини ми се да осећање које би требало да преовладава у мојој генерацији и визура због које радимо представу, заправо је паљење тог светла. Тако што ћемо учитавати неке нове околности и суштинско признавања различитости: било по националној, било по идеолошкој основи.

* Другим речима, ослобођени од наше менталитетске искључивости?

- На Балкану искључивост нас прати до фаталности. Спремни да, из колена у колена, идемо у раздор. Не говорим само о људима који чине једно друштво, већ и породицу.

* Када сте радили Камија у овом позоришту, рекли сте да је то "Неспоразум" прича о постратовској трауми. И овог пута сте на истом трагу?

- За мене, као и све остале, постаје перманентно стање против кога више не можемо да се боримо јер га живимо. Можда је нама помогло да прескочимо неке трауме које су претходне генерације јаче доживеле, будући да моја није сведочила самом рату, али јесте једној другој деструкцији света. С друге стране, постоји парадокс да када би неки просечни Скандинавац посматрао нашу туробну реалност, можда би пожелео да је живи јер би му деловала атрактивније од сопствене. У тој туробности и несрећи постоји барут живота који нам непрестано даје жар. А тај жар на овим просторима јесте драмски занимљив.

* Најмлађи Медаковић одриче се свега из потребе за прихватањем?

- Како тада, у Михајловом случају, тако и данас, реч је о доминантно идентитетским проблемима. Пројекција колективног идентитета у случају овог јунака, или перцепција савременог света који је постао глобално село, све теже је примењива. Михајло Медаковић, док се суштински ломи да ли је Енглез или Србин, активира себе и проналази идеологију у који верује, бранећи своју земљу. С друге стране, бива жртвован. Та врста пројекције, копања по себи, мени је увек инспиративна у позоришту и често се њом бавим јер мислим да је делотворна, терапеутска. Није лако, али је здраво копати по себи, преиспитивати се и отварати за нове перспективе.

* Данас се чини да је најтеже се изборити за сопствено мишљење и различитост у односу на прокламоване ставове?

- То је тема која нас све прогони, живимо у ери парадокса да је слобода никад већа, па сваки анонимус има право да буде на ветрометини којој се суди, као и да веома токсично, "супериорно" све коментарише. Те, cancel културе има и у мојој бранши. Живимо у слободама које постају све зашивенији џепови. Ужасно се злоупотребљава и ствара за одређене полуге моћи.

* Човек више нема право да каже "не пристајем", "не прихватам", "не припадам". Шта нам се десило?

- Допустили смо да изгубимо сваку врсту приватности. Мислим да нас је то довело до велике изложености попут неког комада меса на тржишту... Присиљени да све коментаришемо, имамо о свему став, не дозвољава нам се избор да ли хоћемо да партиципирамо у одређеним ситуацијама или политичким конструктима за које сматрамо да би нас само контаминирали. Све креће од друштвених мрежа, медија и других гласила, због којих смо изгубили сваку врсту приватности. Постајемо робови тог, суштински никад, освојеног света.

* И плаћамо цену сопственог егзибиционизма?

- То је једна нова тема - колективна пројекција среће. У околностима туробне реалности коју живимо на светском нивоу, имамо потребу да се представљамо другачијим него што јесмо. Пројекција среће нас психолошки доводи у ситуацију да у следећем моменту себе много теже погледамо у огледало, суочавајући се с тим какви смо. Обманом чинимо себи медвеђу услугу јер пројектујемо илузију која нас тера на још веће разочарање....

* У Народно позориште ушли сте први пут са Камијем 2011. Да ли је апсурд овог века много већи од апсурда претходног, Камијевог столећа?

- Не желим да звучим нихилистички, али мислим да је неминовно да се апсурд "волуминизира" из века у век. Често има своје горке последице, ипак, у драмској структури налази своје облике коју ту трауматичну стварност пројектује врло занимљиво,и инспиративно за рад. Да, апсурд се множи, али врло често често реалност толико изненади да постаје комична. Зато испливава смех, па и оптимизам. Хумором смо се извлачили из разних деструктивних времена, верујем да ствари некако пролазе кроз тај тунел.

* "Европа је тако тужно место", каже Ками, да ли је још тужнија него у пишчево доба?

- Дивна је то реченица... Као на ултразвуку, сад је већ реч о 4Д. Имамо много визура. То је борба у којој нико није чист, свако тактизира у свом правцу. Тешко је о овој теми и говорити из перспективе уметника. Ова представа, сама по себи, директно или индиректно, говори о тој располућености. Ми више и не знамо ко су сукобљене стране и колико непријатељ има глава.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације