ПРЕМИНУО АУТОР „БЕОГРАДСКОГ СТОУНХЕНЏА“ НА АДИ ЦИГАНЛИЈИ: Одлазак вајара Ратка Вулановића (1941-2023)
УМЕТНОСТ се рађа из муке, патње, немаштине, из уклетих ситуација, говорио је вајар и сликар Ратко Вулановић (1941-2023), аутор „Каменог града“ на Ади Циганлији, тродеценијског заштитног знака Београда, који је преминуо у четвртак у Никшићу, где ће бити и сахрањен 25. марта.
Ратко Вулановић, фото Галерија 73
Иза себе је оставио несумњив допринос скулптури, радећи је у разноликим материјалима - од камена и метала, до мермера и дрвета. Посебно је, како је сам знао да каже, камен познавао у душу.
Градитељ „београдског Стоунхенџа“, како су прозвали његов „Камени град“, рођен је у селу Лаз код Никшића, за професију ликовног ствараоца почео је да се припрема у Уметничкој школи у Херцег Новом, коју је напустио 1963. да би уписао Академију ликовних уметности у Београду. Ту је дипломирао и завршио постдипломске студије, али и почео да излаже и стиче прве награде и признања.
ПУТ ОД ПЕЋИНЕ ДО КРСТА
САРАЂИВАО је Вулановић са архитектом Пеђом Ристићем („он је био као најфинији вез, а ја као грмљавина“, рекао је једном), током изградње Храма Христовог Васкрсења у Подгорици. У једном разговору открио је:
-Озидао сам ручно каменом зид висине шест метара обухвативши цркву, и он је симболизовао пут човека од пећине до крста. Многи су се бунили, а патријарх Павле се зачудио и када ме је упитао шта то зидам, одговорио сам да не знам, а он је рекао: „Нека ти је Бог у помоћи.”
Као стипендиста фонда „Моша Пијаде“ одлази у Грчку 1972, а годину дана касније у вајарској колонији „Бели венчац“ у Аранђеловцу, ствара скулптуре малог формата које ће бути излагане у Београду, Љубљани, Ријеци, Титограду, Зрењанину, Суботици… За комплекс скулптура „Велики предио“, настао у колонији Комбината алуминијума Титоград, добија краје осамдесетих „Политикину“ награду. У исто време стиче и статус истакнутог уметника града Београда.
Године 1990. борави у Радаљу код Зворника где настају скулптуре великих димензија од гранита. Оне се и данас налазе у Јаловику, Шапцу, Панчеву. У Никшић долази 1992. где започиње свој „Камени град“. Али, онда су дошле невоље, јер је због, како је због притисака, политичке природе (увек се изјашњавао као Србин из Црне Горе) споменик уклоњен, као и сличан настао у Будви. Једни преживели Вулановићев „Камени град“, остао је у Београду.
Сликарством се бави интензивно од 1993. а на једној од последњих поставки коју је имао у Београду, у Галерији 73, где су му се дела нашла уз радове двојице уметника чији се почеци такође везују за Уметничку школу у Херцег Новом, Драгољуба Варајића и Здравка Вучинића, управо се представио овим опусом. Поводом те изложбе остало је забележено:
-Он се не везује за предметну стварност, већ стварност непосредног доживљаја, коју претвара у стање сложених премиса, попут тачки, мрља, ситних, осетних додира четке или, пак, поједностављених, плошних облика, што прелазе у непрекинуте, ритмичке кретње... Речју, његове слике се окончавају на равни транспарентних, лако и непосредно нанетих потеза, којима гради богате, неочекиване визуелне скупове.
"ТА КУЋА ЈЕ СТВАРНО УКЛЕТА" Мајци и оцу пререзао гркљан, па себи исекао вене: Нови детаљи породичне трагедије у Чачку
ПРВИ резултати истраге трагедије која је откривена у суботу ујутру у породичној кући у близини „Слободине“ раскрснице у Чачку, говоре да је Владимир Чарапић (47) ножем преклао врат својој мајци Мили (72), а потом и свом оцу Неђу (79). Затим је себи истим сечивом нанео више убода по грудима и стомаку, а на крају је пререзао вене леве руке и тако на смрт искрварио.
07. 12. 2025. у 13:36
НОВО РЕШЕЊЕ ЗА УКРАЈИНУ: Европа прави план у случају да се САД повуку из конфликта
ЕВРОПСКЕ дипломате припремају сценарио подршке Украјини у случају повлачења САД из конфликта, преноси Блумберг, позивајући се на изворе.
07. 12. 2025. у 13:19
Завршио глуму, па радио на мешалици, рат га удаљио од љубави - животни пут Јова Максића
ДЕТИЊСТВО глумца Јова Максића обликовало се у малој сеоској средини подно Динаре, у селу Плавно код Книна, где је породица живела због очевог свештеничког службовања. Рани период живота описује као време потпуне слободе и радости, када је готово читаво село било простор за игру и маштарије. У таквој атмосфери формирала се његова емотивна структура — везаност за заједницу, топлина породичних односа и захвалност за једноставне ствари.
07. 12. 2025. у 11:41
Коментари (0)