ИЗ ЦАРСКОГ ГРАДА НА "МЕШИНО ОСТРВО": Небојша Лапчевић, добитник награде нашег листа

СВЕСТРАНИ је стваралац и културни делатник Небојша Лапчевић, на "Мешино острво" ступио као песник, будући да му је поетска књига "Филателист" у издању краљевачке Народне библиотеке "Стефан Првовенчани" донела 15 гласова критичара и награду "Новости" за књигу године.

Фото Н. Скендерија

 На то Острво је приспео право из Крушевца, из тог царског, Лазаревог града, из "Багдалине" кошнице, и на њему заокружио своја песничка лутања која су исписала "Филателист" - тај својеврсни унутрашњи путопис, инспирисан поштанским маркама као подстицајем.

Шта, као стваралац у разним формама и жанровима, мислите о моћи песништва у данашњем свету?

- У поткожном космосу "Филателиста", као целовите књиге песама, чини се да ће читаоце водити Аријаднина нит, почев од уводника, Ad principium epistolae do Fine epistolae, као библијско-прозног верзета, који има своју формулу у стиху "Стижу ли ти писма пријатељу"?

И идеја је да са читаоцима започнем разговор, одмах на почетку, а потом и у песмама које су спој различитих искустава, путовања и имагинације... То је комбинација језика и сазнања које тражи саговорника у бићу универзалног наума. Сам песник је богат узајмљеним даровима неба, "а да човек није сопственик свега оног што зајми" како каже Мишел де Монтењ. Ова књига тражи ангажованог читаоца. Оног који ће стално и спонтано бити присутан, у заједничарењу с песником и небом, како сам у есеју о Васку Попи писао, и то оног који може да прати поруке стихова и мисаоне путоказе. И читалац ће постати сродан, орођен у имагинативним и стваралачким моћима уметности где ће суочити свој унутрашњи и спољашњи свет. И како у поговору каже Јана Алексић: "То је позив Друголику да папир проговори, пуним речима надјача и испуни белину и слије се у предвечну тишину, којој стреми сваки, па и Лепчевићев Хомо Виатор". Приметили сте да се моја енергија прелива из једног жанра у други, било да је реч о поезији, прози, либретима за оперу, есејима... Чини ми се да ми још увек памтимо двадесети век по писмима, анзис картама, разгледницама и да се не сналазимо у овој цивилизацијској вреви где туђа аждаја једе нашу децу. То је била и тема моје збирке песама "Берачи полена", и тако ће бити док не саградимо ново саће цивилизације.

Поетски аутопортрет или интимни каталог доживљаја различитих култура... Како бисте описали збирку "Филателист", и значење метафоре изражене кроз колекцију поштанских маркица?

- Могло би се рећи да ова моја елиптична певања садрже све те елементе, можда због непрестане потребе за комуникацијом са светом и ближњима. Ми се везујемо за ствари (писма, сувенире с путовања, мапе, књиге) које су ту да чувамо као праслике, а зарад насушне потребе човека. Захвалан сам издавачу, Народној библиотеци "Стефан Првовенчани", из Краљева, главном и одговорном уреднику Дејану Алексићу и рецензенту Живораду Недељковићу што су у значајној едицији Повеље прихватили да уврсте илустрације с раритетним поштанским маркицама. Занимљиво је да је ту колекција, рекао бих ликовне поетике, почев од прве маркице Penny black, потом прве српске маркице, а потом маркице: Герника, Ван Гог, Авала - Оље Ивањицки, Пушкин, Итака... Песник је у овом случају сакупљач стихова са уцртаних кота на мапи баштине. Имам потребу да у мојој поезији постоји својеврсни код који учитавамо у узајамности и да помоћу те конекције осетимо боју, звук, рефлексивност, упитаност и благоречје. Мислим да песнички поступак и изводивост саме идеје досеже до самих рубова времепловља као особена врста модерности. Савремено доба тражи нове форме књиге које могу ући колико-толико у трку са дигиталним светом. Пером песник ниже бројаницу свемира, мој стих гласи, Колекционар је Онај који држи Крст и звезду, и одозго, стижу космичке поруке као сећање на будућност.

Слађана Илић је у вашем додатку Култура записала: "Филателист је својеврстан путопис лирског субјекта".

Фото Н. Скендерија

Председник сте у "Багдали", која прославља леп јубилеј... Какви су циљеви, идеје, планови на том пољу?

- Књижевни клуб "Багдала" ове године слави 65 година постојања и та багдалашка кошница је и данас живахна. Тридесет пет година додељује она "Багдалин" прстен "Деспот Стефан Лазаревић", где су, између осталих, добитници: Десанка Максимовић, Добрица Ћосић, Дејан Медаковић, Антоније Исаковић, патријарх Павле, Радомир Андрић, Милисав Савић, Драгослав Михаиловић, Михајло Пантић, Љубомир Симовић, Матија Бећковић... Редовно излази Часопис за књижевност, уметност и културу "Багдала", чији су уредници били: Б. Л. Лазаревић, Добри Димитријевић, Милош Петровић и сада Љубиша Ђидић. Такође, излази Багдала за децу и младе, управо смо објавили тематски број посвећен Николи Тесли.

Какав је ваш став, као песника, према наградама - па и овој по много чему особеној, Мешиној?

- Овако значајна награда са ликом Меше, свакако да је велика част и обавеза да, пре свега, сагледам свој досадашњи рад. Што се мене тиче, све песме из "Филателиста" су објављене у значајним књижевним часописима и мислим да је књижевна периодика важна. Већ рекох да сам, чини ми се, упловио у "Мешино острво", и сигуран сам да је и Меша Селимовић исписао свој отшелнички лук негде горе, на небу. Мене је посебно узбуђивало Мешино поетско осећање за танана вибрирања, посебно унутарњи монолог, и сасвим живи, а никако папирни, ликови. Мешина дела сам откривао као литерарни квалитет магичног интензитета.

Какав је, са друге стране, ваш читалачки (али и ауторски, списатељски) однос према делу Селимовића?

- Меша Селимовић у књизи "Тишине" каже: "Два су ми писма у торби, можда ћу их бацити у вјетар", коме су упућена та писма? На нама је да одгонетамо његове филозофеме. Можда једно писмо отвара неотвориво - поезијом - а друго прозом. "Улаз на јужна врата" (Народна књига, 2007), затим роман "Језеро у ћелијама" (НКЦ, 2013) и збирка прича "Рукопис у теракоти" (2021), била су потреба ка ширим исказним просторима. "Рукопис у теракоти", по речима Енеса Халиловића: "Сваки елемент ове прозе брижно (је) спуштен на белину простора", и у овом случају, осим на папиру, записан у теракотној таблици. Из тог отиска настала је и песма "Недовршена колекција", што је сама животна кружница. Подсетимо се Мешиног незавршеног романа из савременог живота "Круг". Са великим узбуђењем, априла 1996. године, гледао сам у Крушевачком позоришту "Дервиш и смрт" у драматизацији и режији Небојше Брадића... Овом наградом Меша Селимовић на неки симболичан начин стиже у Крушевац.

РАД НА ЛИБРЕТИМА

У вашем више но разноврсном опусу посебно се истичу либрета?

- Рад са композитором Мирољубом Аранђеловићем Расинским заиста је плодан. Поводом 1.700 година од Миланског едикта по мом либрету изведена је кантата "Крст светога цара Константина". Затим је поводом 650 година Крушевца изведена и прва крушевачка опера "Лазарево обретеније". Либрето сам писао на основу фреске коју је Милић од Мачве насликао поводом 600 година града. То је било својеврсно музичко причешће кнезу Лазару на ползу и част.

ЧУВАР ЛЕГАТА МИЛИЋА ОД МАЧВЕ

ЧУВАР сте и Легата Милића од Мачве, какав је ваш однос према оставштини тог значајног ликовног ствараоца?

- Као што је за Драгана Јовановића Данилова Пожега престоница малих градова, тако је и Лазарев град за мене царски град Крушевац, трпеза пуна духовних дарова. Галерија "Косово, први праг Србије" од 2008. је у саставу Културног центра Крушевац, у згради у којој је некада био житни млин. Понеко зрнце житног млина, чини се, проклијало је у ликовној поетици великог српског сликара, у колекцији слика посвећеној Косовском миту, српској историји и традицији, у 120 оригиналних дела.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације