И ШЕСТИ ПРСТ КРАЉИЦЕ АНЕ КРЕИРАО МОДУ: Владари и владарке, али и кројачи, кроз векове утицали на одевање, "измишљали" фризуре, одећу, обућу

НАЧИН живота, друштвене околности и, наравно, материјалне могућности - одувек су условљавали моду. И временом ослобађале тело и његову сексуалност, до данашње потпуне "слободе", често обојене вулгарношћу. Кроз историју, тачније од 11. века, француска мода била је доминантна, тек повремено препуштајући првенство другим европским земљама.

Foto: Википедија

 Мода је представљала и статусни симбол, а кроз епохе одређивали су је и усмеравали владари, истакнуте личности свога доба, кројачи и дизајнери. Диктирали су не само крој и актуелне боје већ и обућу, фризуре, па и детаље у одевању. Данашњим речником речено, комплетан аксесоар. На историју моде (како то у својој књизи "Сценски костим" бележи и наша угледна костимографкиња Миланка Берберовић) утицале су, пре свих, крунисане главе. Прва од шест супруга злогласног Хенрија VIII, Катарина Арагонска, увела је у енглеску моду ношење сомотских шешира, широких подсукњи и украсне црне чипке. Његова друга жена Ана Болен рођена је са дефектом (шест прстију), па је због тога носила широке рукаве обрубљене крзном: оно што је за њу било прикривање недостатака, убрзо је постало тренд.

Црно-белу комбинацију (и данас омиљену код многих припадница нежнијег пола) прва је понела и остала јој верна војвоткиња Дијана од Поатјеа (миљеница француског краља Анрија II), а бледо лице и обрве у облику лука Елизабете Стјуарт постале су must have за све савременице. Остало је забележено и да је с енглеским краљем Чарлсом Другим почело ношење прслука и жакета, док је чипкане марамице увела у употребу француска краљица Марија Антоанета, бришући сузе на путу од Аустрије до Француске...

Да су пак Италијани од давнина били поносни на свој укус и стил, сматрајући се супериорним у односу на остатак света, сведочи део књиге "Дворјанин" писца из 16. века Балтазара Кастиљоне: - Идеал ношње дворјанина јесте да не пада у очи, да не буде сувише широка као некада француска, нити одвећ узана као немачка, него да се држи италијанске равнотеже, која и једну и другу поправља и ублажава. Црна одела су лепша него друга, а кад нису црна, треба да су тамне боје. То важи за свакодневно одело, док уз оружје и рат, или свечаности, пристају светлије боје и шаренило...

Foto: Википедија

И колико год се кроз време посвећивала пажња одевању, мењали су се и браде, бркови, посебно фризуре: увек различитих дужина и облика, боја и украса, исправљене или коврџаве. Стари Египћани бријали су главе и покривали их перикама од црне вуне, међу првима у историју употребљавали су шминку и украшавали нокте. За разлику од њих, Римљанке су бојиле природну косу, док су њихове фризуре "обликовале" капе и шешире. Француски краљ Луј XIV увео је у моду фризиране перике из сасвим практичног и баналног разлога - да прикрије ћелавост. Када гледамо слике и филмове инспирисане тим периодом, не слутимо да су перике биле намирисане, пудерисане брашном и кредом, израђене од коњске или козје длаке која се причвршћивала на платно и коврџала. И тако све до 18. века, када је прошла мода перика, а заменили је умеци којима се обликовала фризура, па у њу додавали украси у облику цвећа или птица.

Опет су најмаштовитији били Французи. Једна дама је о својој умешности оставила и писани траг: - Покушала сам да сачиним фризуру која је необавезна, али модерна. Неколико малих бочица, које су биле равног облика, обавила сам косом и напунила водом. У њих сам ставила цвеће. Није увек успевало, али кад јесте, било је врло лепо. Ефекат пролећа на глави усред снега био је очаравајући. Владари су суверено диктирали моду до краја 19. столећа, када штафету преузимају чувени кројачи и модни дизајнери - Лероа, Ворт, Поаре, Пату, Шанел. И у 20. столећу (као и овом) француска мода је у самом врху, али се и из других метропола лансирају различити модни стилови. Поред Пјера Кардена, Ива Сен Лорана, с великим респетком помињу се Версаће, Армани, Дона Каран, недавно преминула Вивијан Вествуд...

Foto: Profimedia

Сви ови бардови моде унели су у њу особену инвентивност и лични печат, па ипак, прошла времена вечита су инспирација. Тако се, с времена на време, на модну писту враћају провидни материјали који су се носили у старој Грчкој, или хаљине са високим струком по којима је била препознатљива Наполеонова супруга Жозефина.

И у новије време, чланови краљевских породица постају модне иконе. Данас је готово неприкосновен стајлинг принцезе од Велса Кејт Мидлтон, баш као што је пре ње модна икона била њена трагично страдала свекрва, леди Дајана. Као и некада, нове форме често занемарују удобност и функционалност, а све се више усавршавају и јефтинији вештачки материјали уместо природних, скупљих и квалитетнијих. И док се мода "диктира", стил је одраз личног укуса појединца. Понекад произилази из моде, али није подложан трендовима.

Уосталом, када је Симон де Бовоар, говорећи о женским правима и слободама, изговорила ону чувену реченицу, сигурно је мислила и на моду. Јер и сама, својим делом и оделом, сведочила је да се "жена не рађа, жена се постаје". 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације