РЕШАВАЊЕ ЗАГОНЕТКЕ МИНХОВИХ: Мексички фотограф Вида Јовановић на трибини у РЗЗСК говориће о прецима, и породичној вили на Врачару

ПОНОСНО могу да кажем да сам у последње четири године грађанин Србије, истиче, за "Новости", угледна фотографкиња из Мексика Вида Јовановић, која ће вечерас од 18.30 бити гост на трибини "Породичне приче", Републичког завода за заштиту споменика културе, поводом изложбе "Кућа породице Минх, век касније", a којом се обележава седамдесетпетогодишњица ове наше институције.

Вида Јовановић, Фото П. Марјановић

Наиме, седиште установе надлежне за чување баштине, деценијама је у вили, у Улици Радослава Грујића 11, дому Видиног деде Адолфа, једног од чланова некада велике породице јеврејских индустријалаца, оснивача чувене Параћинске штофаре и рудника угља на Ртњу, од којих нико више не живи у Србији: страдали су у Холокаусту или су се расули по свету. Ово је први пут да је Вида Јовановић званично у посети здању на Врачару, подигнутом 1926. према пројекту инжењера Александра Цветковића, у које је крочила пре 55 година, са мајком Вером.

- Било је то веома емотивано, јер се мајка, откако је напустила Југославију 1944. до тог тренутка није враћала у Београд - објашњава саговорница.

- Не сећам се да је плакала, али била је веома тиха и повучена у себе. Тешко јој је било да пролази кроз кућу свог детињства, испред које сам је тада фотографисала. Следећег дана смо отишли на Ртањ, што је било још потресније, али тада још нисам била свесна читаве породичне приче.

Велики мозаик, како каже, почела је да слаже много касније, када јој је умрла мајка (1999) и пет година потом, после смрти оца Милоја, иза кога је остала невелика кутија са фотографијама, и нешто докумената:

- Ни отац, ни мајка, ни бака по мајци Елизабета, дословно, никада нису причали о ономе што су доживели и због чега су морали да оду одавде. Ако би бака и покушала, мајка ју је прекидала. Тишина у којој сам одрасла није била необична за ту генерацију, за милионе који су преживели рат. Нису хтели да нас оптерећују том патњом. Желели су да осећамо припадност земљи и језику које су за нас изабрали. Између себе су говорили српски, поготово када су нешто тајили, а са нама шпански и енглески.

Видини родитељи емигрирали су најпре у Британију, па потом на Кубу. Ту су на свет дошли она и брат Марко, а најмлађи Адријан се родио у Мексику.

Бавећи се својим пореклом, редовније обилазећи у Београду најмлађег стрица Драгомира Јовановића, а касније и тетке Секу и Виду, стекла је "тај пријатан осећај припадности". И њен деда по оцу, Милоје Јовановић, додаје, био је пре рата важна личност, али није стигла да га упозна, а баку јесте, она их је посећивала у Мексику... Трагала је и за документима:

- Пронашла сам крштенице мајке и оца, њихову венчаницу, отишла у Саборну цркву у којој су се венчали, посетила поново ову кућу. Свуда где сам била осећала сам присуство мајке и баке.

Срушена капела, Фото Архива РЗЗСК и приватна архива Виде Јовановић

Одлазила је и на Ртањ, попела на врх, на коме су капелу Светог Ђорђа порушили ловци на благо Минхових. Успоставила је веома важну везу и са Весном Николић, истраживачем оставштине њене породице на Ртњу (поред тога што су подигли рударско насеље и школу, своје куће и егзотичне баште, Минхови су ту организовали и друштвени и културни живот - позориште, биоскопске пројекције, куглање, фудбалске турнире, забаве са оркестром):

- Историја Минхових је загонетка, а моје трагање за одговорима било је испуњено невероватним коинциденцијама, од којих је најнеобичнија управо она са Весном. Путовала сам колима по Србији са рођаком када смо одлучиле да је потражимо. Јавила нам се на телефон у тренутку док је пријатељу, током вечере, причала о Минховима и потреби да упозна неког од нас. Када сам дошла на Ртањ, потрчале смо једна другој у сусрет и плакале смо. Као да смо се познавале годинама.

У себи, каже, осећа веома јаку повезаност са Србијом (недавно је урадила ДНК тест који је показао половину балканског и половину јеврејског порекла, из источне и централне Европе):

- Деда по мајци био је Јеврејин, бака католикиња, али смо сазнали да је и њена породица била јеврејска, а да су веру променили у време Великог рата. Отац ми је био православац, а и мајци је та вера била најближа. Одгајани смо у православној традицији, славили смо Светог Луку, имали икону, палили свећу.

Foto: Фото Архива РЗЗСК и приватна архива Виде Јовановић

POGLEDAJ GALERIJU

Велика жеља Виде Јовановић је да једном довољно дуго борави овде како би проговорила српски. Позив Завода да учествује у програму изложбе, као и истраживање које је предходило поставци, објављено и у пратећем каталогу, за њу имају посебну важност.

- После свега могу да замислим живот мојих предака под овим кровом - каже саговорница, коју на овом путу прати супруг Едгар, а смештени су у хотелу са погледом на родитељску кућу њене мајке.

Вида Јовановић са супругом Едгаром и тимом Завода, Фото П. Марјановић

СНАЖНЕ ЖЕНЕ С ДИВЧИБАРА

ОВОЈ награђиваној фотографкињи, у чијем центру интересовања су друштвене теме, посебно оне везане за положај жена (снимала је жене у мексичким затворима, напуштене старице...), порекло је често наметало и професионалне изазове. (Моји пројекти трагају за правдом, а када се осврнем на неправду кроз коју је прошла моја породица, то интересовање се може објаснити.) Један од значајнијих радова био јој је везан за концентрациони логор Матхаузен, а током боравка на Дивчибарама, направила је и серију снимака наших жена:

- Оне су јаке, са снажним лицима. Подизале су се са сунцем и одлазиле на починак када оно зађе. Радиле би по цео дан, плеле, водиле бригу о кравама, овцама. Када бих у шест ујутру одлазила да их обиђем, прво би ме понудили турском кафом и - ракијом.

ПОТОМЦИ ПО СВЕТУ

У ДРУГОЈ половини 19. века у Србију се из Тријеша у Моравској (Аустроугарска) доселио Самуило Минх који је из два брака имао седморо деце - Јулијуса, Адолфа (Видиног деду) и Александра, и ћерке Иду, Регину, Маргарету и Аугусту. Породица је стекла велико богатство, а најстарији син Јулијус, који је био ожењен Гретом, изненада се убио 1931. Уочи рата, Адолф је одлучио да, на исти начин, не дочека нацисте. Сестра Маргарета је са супругом депортована у Аушвиц, Идиног сина су стрељали Немци... После рата у Србији је остао само Александар чији се син Павле преселио у Израел.

- Унука једне од сестара мога деде, Мојца, живи у Марибору, два потомка мога рођеног ујака Ђорђа су у Бразилу, а Павлов син Даниел је у Јужној Африци - открива Вида Јовановић.

Препоручујемо

Србија

0 0

РАТНИ СИМБОЛИ НА АРХАИЧНИМ НОШЊАМА: Колекција "Трон" представља српске ратнице и анђеле (ФОТО)

09. 10. 2022. у 09:45

Друштво

0 7

ВРЕМЕПЛОВ КРОЗ СРПСКУ ПРОШЛОСТ: Београђанин ретуширањем оживљава старе црно-беле фотографије (ФОТО)

12. 07. 2022. у 20:00

Познати

0 0

ИЗГУБИО САМ ПАМЋЕЊЕ: Дејан Милићевић проговорио о тешким тренуцима у болници

07. 05. 2022. у 16:47

Култура

0 0

СВЕТЛОПИСИ СТАРОГ ГРАДА: Одабрана дела мајстора фотографије Бранибора Дебељковића од вечерас у УК "Пароброд"

07. 05. 2022. у 10:25

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације