Култура

НАША КОМШИНИЦА ЈЕ КРАЈЊЕ ПРИРОДНА: "Новости" у Сержи-Понтоазу који слави своју добитницу Нобелове награде за књижевност Ани Ерно

Горан ЧВОРОВИЋ, дописник "Вечерњих новости" - ПАРИЗ

08. 10. 2022. у 14:00

СЕРЖИ-Понтоаз слави своју нобеловку Ани Ерно. Није мала ствар имати прво перо света.

НАША КОМШИНИЦА ЈЕ КРАЈЊЕ ПРИРОДНА: Новости у Сержи-Понтоазу који слави своју добитницу Нобелове награде за књижевност Ани Ерно

Узмували се, од среће, већ у локалном бару, код железничке станице овог града амбивалентног имена са шездесет пет хиљада душа, на четрдесетак километара северозападно од центра Града светлости.

- Још не могу да схватим да је наша Ани добила Нобелову награду. Држали смо једно време књижару и новинарницу. Продавали смо њене књиге. Одлично су ишле, имајући у виду да књижевницу прати наше локално читалаштво - усхићен је, у разговору за "Новости", Ален који сада са супругом Шантал држи бар у центру града.

Радосна је и Шантал.

- Организовали смо и потписивања њених књига, увек је било публике. Врло пријатна жена - каже нам.

Књижара је била баш прекопута железничке станице.

- Морали смо, нажалост, да је затворимо. Интернет нас је "појео" - слеже раменима њен супруг, па наставља да врућим кафама служи госте.

Железничка станица је жила куцавица која спаја овај град са престоницом. Око ње, начичкане оријенталне радњице, продавнице телефона и разних џиџабиџа. Пролазници најшароликије провенијенције, из свих ћошкова света. Ово је један од сиромашнијих делова париских предграђа. Градски архитекта је баш ту поставио неколико предимензионирано великих уличних часовника, ваљда да би свима одмах било јасно колико је сати, када ту забасају.

Ани Ерно је волела доласке и одласке с ове тачке, док Сержи, у који се преселила средином седамдесетих, заузима пуно место у њеном опусу. Баш као и приградски воз, у ком "десет минута пре доласка на крајњу дестинацију, почиње неко друго време у ком не постоји ништа до ишчекивања да се стигне, ритмични покрети воза и све мање урбанизовани пејзаж."

- Није овде идилично. Лепо је, можда, успут, кроз прозор, али често у возу има гужве, а нису ово, наоко, ни Јелисејска поља, кад изађете из воза - каже нам Франсоаз, која још није сазнала најновију вест, али се, кад чује шта се догодило, искрено порадује.

Чудна је концепција овог двоименог града. Највећим делом, представља огледну лабораторију за бетонски мегалополис у коме су уточиште пронашли ловци на срећу из трећег света. Ту је и један од највећих универзитетских центара у Француској. Задржала су се, ипак, неколика стара језгра, вишевековне питорескне оазе, попут Сержи-вилажа у ком живи Ани Ерно и одакле са кибицфенстера на три воде осматра кривудање уметношћу набијене Оазе, или као што је централни камени трг у Понтоазу, где се налази њена омиљена књижара "Слово и чуда".

У књижару улази Моник која носи врућу векну хлеба и уз поруку да је стигла оставља је домаћици на столу, па креће даље својим послом. Атмосфера је овде срдачна.

- Код књижарке Лоранс, нарочито. Нисам све читала од Ани Ерно, али сам управо купила њену књигу "Године". Како не бих била задовољна, живимо у истом граду, а исписнице смо - каже нам Моник.

Ко ће боље познавати нобеловку, ако не књижарка из њеног места?

- Пресрећна сам због ње. Тим пре што је наш редовни клијент. Свраћа, кад има времена.

Врло је пријатна особа. Кад дође, не разликује се од било кога другог ко се затекне у књижари. Не понаша се као велики писац. Крајње је природна. Чини ми се да жели да буде окружена миром. С једне стране, постоји јавна, ангажована личност, борац за права, потписник петиција и, с друге стране, мирна посетитељка књижаре с којом је право задовољство поразговарати у тишини - вели Лоранс.

Још није истакла у излогу вест дана и године.

- Пожурићу! Већ траже њене књиге. Не стижем од посла - као да се правда, па се окреће следећим муштеријама.

Завирили смо и у месару. У витрини бризле, рамстек за ћулбастије, гушчја паштета.

- Како не бих познавао мадам Ерно, па она нам је једна од највернијих купаца! - још с врата поручује озарени Франк, када сазна зашто смо дошли.

- Годинама нас посећује, увек учтива, увек спрема да размени неколико речи. Купи говеђи одрезак или неки други фини комад меса. Нарочито ми је драго због њене награде, јер је пуно писала о нашем месту. И о мојој месари.

Необичан је овај крајолик. Има нечег у њему. Само тридесетак километара јужније, живи још један Нобеловац, Петер Хандке, који је признање добио пре две године.

- Ово је миран крај. Остао је нетакнут вековима. Фарме се преносе с колена на колено.

POGLEDAJ GALERIJU

Знамо да овде неће зидати солитере. Чим замакенте иза угла, чекају вас шуме, док вас успут опија река. Инспиративно је, где год да погледате - објашњава нам део тајне Жан-Пјер који држи локалну бакалницу.

Ту инспирацију тражи и нова Нобелова лауреаткиња. Воли ову своју мирну оазу на Оази. А воле и Ани Ерно у Сержију.

ЖЕНЕ НИСУ ЈЕДНАКЕ

- ЗА мене је писање било и остало начин да се расветле ствари које човек осећа, али су нејасне. Писање је пут до знања - казала је тазе нобеловка Ани Ерно у разговору са новинарима у својој матичној издавачкој кући "Галимар".

Ерно се осврнула на положај жена у савременом свету, као и на питање права на абортус.

- Писала сам о сопственом искуству абортуса када је таква процедура била илегална у Француској. Није ми падало на памет да ће 20 година касније право жене на избор бити поново доведено у питање. Као жена кажем да ми, жене, нисмо једнаке са мушкарцима ни по слободи, ни по моћи.

Новинаре је занимало и шта ће Ани Ерно урадити са Нобеловом новчаном наградом од 10 милиона шведских круна (око 900.000 долара): "Имам проблем са новцем, он није циљ за мене. Не знам како да га добро потрошим."