ИНТЕРВЈУ Егон Савин: Живимо у свету без добрих намера

ПОСЛЕ тридесет година одсуствовања, недавно је редитељ Егон Савин вратио Нушића у црногорски театар, постављајући "Покојника" на сцену ЦНП. Премијера је изведена у Тивту, а ускоро ће нову позоришну сезону отворити у Подгорици. На питање да ли је толико времена требало да се у Црној Гори поново "открије" Нушић, један од наших највећих редитеља каже:

Егон Савин, Фото П. Митић

- Мислим да је то случајност. Иначе, чуди ме да било који театар на овим просторима не игра Нушића. Једноставно, он је позоришни геније. Стално користим прилику да скренем пажњу да у Београду не постоји Сцена "Бранислав Нушић", позориште с његовим именом, па ни Српска комедија. Мислим да бисмо морали да имамо место где би били извођени наши највећи комедиографи (Нушић, Стерија, Аца Поповић) значајни и у еврпским оквирима, као и неки савременици који не заостају много за овим великанима. Уосталом, мало која земља у Европи има такву комедиографску традицију као Србија.

"Покојника" сте сместили у тридесете године прошлог века, када је и настао, мада је цела прича много ближа нашем времену него тадашњој, још племенској Црној Гори?

- Нушић је свевремен. Његови комади су толико утемељени у менталитету, а менталитет Црне Горе не разликује се од српског. Мада, у овом тренутку комад боље "лежи" тамо него у Београду. "Покојник" је оштра сатира, не може да не одјекне у свакој средини и у сваком времену. Без длаке на језику, рекао је све о спрези власти и криминала, породичних односа базираних на интересу, похлепи. Слажем се да је "Покојник" данас актуелнији него кад сам га радио у Народном позоришту.

Зашто?

- Ово је сатира, а оно је, пре свега, била породична драма. Раније сам инсистирао на кризи породичних односа и постављању питања шта значи издаја најближег без обзира на систем, време и епоху. "Покојник" је сада много више сатира и ствар друштвених односа, моћи неких људи да украду, протерају, отму, да неког прогласе мртвим и у буквалном и у преносном значењу. Веома личи на стварност у којој живимо.

Кажете да поједина дела сама прозивају одређено доба?

- Бирам комаде из неког мог афинитета или љубави према литератури. Наравно, позориште мора да буде провокативно, да побуди сумњу. Свет је велика обмана. Живимо у времену лажи, у коме је тешко препознати шта се заправо збива. Сва дела која демаскирају друштвене и политичке односе, злоупотребе, неправде, заправо су прозвана. Нарочито ми је стало да на сцену поставим занемарене литерарне вредности. "Госпођа Олга" Милутина Бојића, коју ћу радити у Народном, пример је за то. Писац је умро млад, а написао је толико велике поезије и значајан комад, нимало инфериоран у односу на Стриндберга или Крлежу. Важно ми је да афирмишем те заборављене великане. Кад је у питању српска међуратна драма мислим о Марамбу Јовановићу и комаду "Наши синови" који ћу радо режирати ако будем имао прилике. Такође, о Предићевој "Голготи", "Развојном путу Боре Шнајдера" Аце Поповића и још неким Нушићевим драмама, пре свега "Јесењој киши".

Ипак, никада нисте пожелели да поставите "Госпођу министарку"?

- Много је рађена, популарна, веома забавна као и већина његових комедија. По мом мишљењу, нема ту елемената за озбиљно позориште. "Министарка" је, заправо, питање једне глумице. Ако имате поделу, онда је и радите. Она је као неки памфлет, зато су ми те Нушићеве комедије много мање привлачне него драме које нису адекватно вредновне. Све су добиле лоше критике, чиме се доказује да се позоришна критика углавном не разуме у позориште, иако о њему пише.

Да ли у животном театру апсурда, позориште може да прати готово незамисливо брзе промене стварности?

- Наравно да треба да се бави питањем елементарних етичких норми, али људска несрећа ретко зависи од система. Да парафразирам Шексипира, људи су несрећни због неостварене љубави, планова и амбиција, због тога што их затиче старост... Политичке околности само, као некакав зачин, доприносе нашем осећању. Постоје ратови и неправде, али ми живимо у неправедном свету који морамо прихватити и јасно сагледати на шта можемо, а на шта не можемо да утичемо. Мислим да се позориште често бави питањима и темама који су ван домашаја моћи да било шта променимо. Довољно је да доведе гледаоца у позицију да се запита је ли је учинио довољно вредних ствари за себе и своје ближње... Кант је говорио:

"Звездано небо изнад мене и морални закон у мени". И шта је то, уопште, колективни идентитет? Јер, у његовом оквиру је толико различитих људи и неспојивости.

Да ли смо данас на оштрој ивици амбиса и апокалипсе?

- Читава историја човечанства су ратови, производња зла и мржње. Не верујем да је ово време горе од било којег другог. Ја сам имао срећу да растем у једном неупоредиво бољем времену. То су шездесете и седамдесете кад сам студирао, кад смо заиста мислили да је овде најбоље на свету. И било је! Имали смо огромну привилегију да живимо у овом граду. За нас који смо се бавили културом било је то доба духовног изобиља и лагодног живота. А онда је дошло зло са национализмом.

Београд је био свет?

- Захваљујући и својој отворености, као град без предрасуда. У то доба радници су одлучивали о судбини својих фирми и предузећа, били су "обавезни" да иду на летовање, дижу кредите и зидају куће, децу шаљу на организоване и бесплатне екскурзије.

Једном смо причали о домовима културе у сваком, па и најмањем месту некадашње Југославије?

- Било је обавезно ићи и у позориште, оперу, концерте. Ниси могао да добијеш позитивну оцену из музичког образовања ако ниси показао улазницу са концерта озбиљне музике. Позориште је одлазило у фабрике да би и радници имали културу надохват руке. Време племенитих намера. Данас нема добрих намера. Живимо у злонамерном свету.

У заоштреним крајностима, у судару Титана, чини се да смо заиста на ивици трећег светског рата?

- Ја сам лаик по тим питањима. Пратим с великом пажњом све што се догађа, али преко медија. Све што знамо, сазнајемо из друге, треће руке.

И раније се тако сазнавало?

- Зато и јесте велико питање да ли ми, уопште, имамо представу о томе шта се догађало, као што не верујем да имамо и данас. Довољно је променити само неколико ТВ канала, па видети потпуно различите аспекте око исте ствари. Информације су конфронтиране и контрадикторне, човек не зна шта да мисли. Ја некако верујем, ако се и догоди тај рат - проћи ће. Већ су била два светска рата, много људи је умирало, велике су се несреће дешавале. И опет су постојали периоди у којима су се људи трудили да осмисле свој живот.

На велику руску културу пала је са Запада анатема. Присуствујемо ли неком новом макартизму?

- Да Бог сиђе са небеса, то није могуће! Немогуће је оспорити ни Достојевског, ни Толстоја, ни Чехова. Не само њих тројицу, него на стотине неоспорних ауторитета који припадају руској култури и науци. Ко се усуди да тако нешто изјави поставио је сопствену дијагнозу. То је, такође, неки вид пропаганде која је, изгледа, одлучујућа... Више није битно колико је људи погинуло, већ само емисије у којима се заступа да је једна или друга страна у праву. О броју настрадалих нема информација ни у Русији, ни на Западу.

Уз највише професионалне награде добили сте ове године високо државно одличје, Карађорђеву звезду другог степена за нарочите заслуге у позоришној уметности?

- Био сам изненађен, наравно, јер никад нисам био, што би се рекло, друштвено-политички радник. Нисам ништа радио ван своје струке. Истина, био сам члан Националног савета за културу, али и то је везано за професију. С друге стране, верујем да сам признање заслужио зато што сам кроз своје представе афирмисао бројна дела српске књижевности. И даље ми је намера да их афирмишем.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације