КРСТИВОЈЕ БОЖЈИ ЧОВЕК: Сећање на знаменитог српског песника

ДВА века после Вука, у српској поезији трају такозвани рођени песници. Недавно су отишли Манојле и Добрица Чобанска Торбица - сад за њима "за облаке залази" и Крстивоје Илић, прихваћен и скрајнут, орфејски заборављен у наше новије доба.

Фото: Н. Фифић

Да нису написали онолико сјајних песама и збирки, наши "рођени песници" били би другови Добрислава који је "протрчао кроз Југославију" - овако им од Данојлићевог јунака пристаје само име: одиста су били Добрислави. Доброта је вејала и из појаве и из поезије Крстивоја Илића, још од нестварних година из Студењака и песничких кругова око славних факултета на Студентском тргу, "Коларца" и "Бранковине".

Крстивоја су открили уредници "Просвете", велики песници Стеван Раичковић и Миодраг Павловић ("Раздор у слуху руже", 1973), потом Удружени издавачи ("Рад", БИГЗ, Народна књига ("Лабудови над Вила-Леском", 1977); писци-уредници "Нолита", Иван В. Лалић и Радивоје Микић ("Приговор Орфеју", 1987, "Јесењи предели", 1990; "Кад све ово мине", 2009) и мало касније Српска књижевна задруга ("Порекло сонета", 2006; "Краљевски епитафи", 2010; "Изабране елегије", 2016). И многе друге збирке, код разних издавача, од којих је низ песама и књига био за децу.

Крстивоје Илић био је лиричар првог реда. Појавио се на крају епохе у којој су певали Десанка, Раичковић, Ракитић, Ненадић... Он је, на свој начин, артикулисао тајне природе и њеног бића у дослуху с најтананијим чулима песника. У љубавним и метафизичким мотивима дао је највише. Био је посебно посвећен сонету и елегији. Сонету је посветио целу једну збирку. Стихом истраживао дубине и слојеве сонета као форме и као формата исказа - песме и њеног савршенства; "Распоред дати свакој ствари, / порекло свакој птици, пчели, / и ноћи, која сном крвари, / и патњи, коју нисмо хтели!"

Песму "Рађање елегије" написао је давне 1965. године. Уз "Изабране елегије" ("Атлас", СКЗ, 2016) написао сам да "песник који изражава танане вибрације бића, језика и природе, поготово времена сопственог живота, у суштини је надомак елегијског доживљаја света, па самим тим и елегичног песничког исказа". О томе сведоче наслови "Елегије из предграђа" (о божјим људима са периферије - о каквима нису писали само Бора, Андрић и Ћопић, него и песници: Раичковић, Данојлић, М. Војводић... - "Јесење елегије", "Побожне елегије", "Елегије над горама и водама"...

Волео је две врсте класике: светску поезију - античке лиричаре, Хелдерлина и Рилкеа, и нашу епску баштину, поготово косовску и устаничку, мишарску. Имагинација песника додиривала се са историјским појединостима и импулсима у српској традицији царева и краљева, језичког сјаја дворова и круна спрам сјаја мачева и шанаца са слепим певачима.

Крстивоје Илић имао је живот песника - књижевног јунака. О њему се може приповедати целе једно вече - бројне су анегдоте красиле и његов дар и легенду о песниковом животу. Ту легенду сам је стварао и својим поступањем и даром за мистификацију, хиперболу, лирску чаролију живота... У "Књижевној топографији Београда" Радована Поповића помињу се три београдске улице у којима је живео. А живео је у 33 улице, не рачунајући разне домове и свратишта... И све то личи на поезију... На тренутке луталица, путник, репортер, сањар, доживео је ново доба без подршке друштва, живећи скромно, али у напоредном личном певању са певањем Филипа Вишњића ("Полећела два врата гаврана", Мишар, 2016), - у избору изворних и паралелних стихова славних Филипових песама.

У последњој збирци "Крстовдан", прошле године, песничким похвалама овенчао је пантеон и позлатио иконостас српских писаца, највише песника, спокојан и срећан што га окружују и на овом и у другим световима.

Књижевна признања и одличја заобилазила су га, неправедно. Једно од последњих, "Одзиви Филипу Вишњићу" примио је у Орашцу - тада сам га видео последњи пут. У осамдесетој години, деловао је опет младићки ведро. За великом гостинском совром у Аранђеловцу, пришао ми је, као некад, и шапнуо: "Једи!" Као да смо опет у Студењаку, па се данас ваља најести и напити, јер сутра можда нећемо имати ништа осим сећања на митску гозбу, налик онима из "Одисеје" и српских епских песама.

Препоручујемо

Култура

0 0

МЕЛАНХОЛИЧНИ МАЈСТОР СОНЕТА: Истакнути српски песник Крстивоје Илић , један од најбољих савремених елегичара, сахрањен јуче у Шапцу

24. 08. 2022. у 11:54

Култура

0 1

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Пулсирање света

30. 08. 2022. у 11:09

Друштво

0 0

КАКО УШТЕДЕТИ СТРУЈУ: Пет једноставних трикова - важна је само дисциплина

29. 08. 2022. у 08:13

Панорама

0 0

ПЕТ НАЈЛЕПШИХ СРПСКИХ ЖЕНСКИХ ИМЕНА: Везују нас за веру и традицију, а носе снажну симболику

28. 08. 2022. у 18:23 >> 18:29

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације