СВЕТ НИКУДА НЕ НАПРЕДУЈЕ, ЉУДИ НЕ ПОСТАЈУ БОЉИ: Вајар Раде Марковић у кући легата представља нове епизоде ретроспективе "Трагови у песку"

УМЕТНОСТ је највећа човекова одбрана од суровости света и свемира. Нема боље утехе, истиче за "Новости" вајар и сликар Раде Марковић, који се определио да ретроспективу свог тродеценијског рада публици представи у - епизодама.

Фото П. Милошевић

Први део, његове изложбе "Трагови у песку", приказан је прошле године у Кући краља Петра, тренутно су епизоде два, три и четири, пред публиком у београдској Кући легата, док за следећу сезону, са ликовном критичарком Мајом Живановић, већ припрема пети, шести и седми наставак...

- Чак и у Београду, које има највише могућности, имате сужен избор галеријских простора у којима можете да прикажете све оно што је настајало током деценија, па сам зато одлучио да то направим у више корака, и у више година - објашњава Марковић.

- То са епизодама је врло згодно и ако сте се као ја, током година мењали материјале, форме, па чак и идеолошки приступ оном што радите.

Дела, која су имала своје узроке и поводе у окружењу и друштву у коме је живео, на актуелној изложби представио је, каже, према времену настајања.

- Када сам 2000. радио апстрактне, геометријске и функционалне скулптуре, било је нека врста оптимизма у друштвеној атмосфери, која ми је допуштала да се потпуно "откачим" од размишљања о судбинама људи, које ће бити присутно у каснијим "епизодама". Дао сам себи на вољу да пустим машти да некуда крене. Али, убрзо потом сустигло нас је много тога - од економске до мигрантске кризе.

Фото Приватна архива

Реаговао је Марковић у свом раду на различите појаве и феномене, међу којима је, како тврди, и превладавање националистичких идеологија у нашем, и нама околним друштвима:

- Свако сам се јутро будио са порукама из медија шта је све српско. Тако је 2011. настала "епизода", коју сам назвао "Српско ово, српско оно". Бранио сам се од тога. Шала и духовитост су најбољи начин да се догматичне идеологије доведу у питање.

Али, за многе радове на овој поставци, који су далеко од шале, уметник тврди, како би волео да никада није морао да их направи.

- Имам неку врсту нелагоде када видим да се ствари генерално, кроз историју, нису много мењале - сматра Марковић. - Мењале су се само форме. Људима се манипулисало, одвајкада до дана данашњег. Обично мислимо да је средњи век био најгори део новије европске историје. Али, за тих хиљаду година је побијено сто пута мање људи него у 20. веку! Од тог нашег силног напретка, после ренесансе, просветитељства, само је технологија узнапредовала и људима омогућавала да се масовније убијају. Могу одмах да потпишем да ни 21. век неће бити бољи!

Фото Приватна архива

Сви ти сатови и кофери, у његовим делима су ту и због избеглица, како објашњава, у нашем случају из Хрватске, или са Косова ("када су бежали и наши и Албанци"), али и због оних, од пре неку годину из Сирије, садашњих из Украјине:

- И видите те судбине људи са коферима. А сетићемо се и јеврејских кофера на железничким станицама, када су их утеривали у возове без прозора. То је нешто што се понавља. Видите да овај свет не напредује нигде, да људи нису бољи, да не размишљају о промени сопствене свести.

За ове тешке приче користи племенити материјал - дрво, не бих ли их мало, како тврди "разблажио" и омогућио гледаоцу да успостави комуникацију, да не побегне... Поруке његових радова су врло директне, али не и баналне, о чему каже:

- Вредност нечијег рада, па чак и живота је у могућности да ствари поједностави. Можда је музика добар пример: постоје сјајне композиције које вас дотичу, а немају везе са друштвеним збивањима, а имате и песме Боба Дилана, које су ангажоване, а нису баналне.

Ствар је у томе да сам уметник не учини баналном директну поруку којима жели да пошаље, кроз песму, или у овом случају скулптуру, или објекат.

Фото Приватна архива

Зашто да се баци?

- ПИТАЛИ су једном Воју Станића зашто своје приморске јунаке црта на новинама, а он је одговорио: "Жао ми је да бацим новине". Тако је и мени жао да бацим неке ствари, да нестану, зато што више немају употребну вредност. Све ствари садрже енергију ранијег живота, људи који су их користили. Сву ту енергију уграђујем у нешто друго и ново, своје скулптуре и објекте, стављам их у однос са својом енергијом и замислима. Те радове зовем "склепатурама". Занимљиво је да "склепатуре", никада нису завршене, нешто им се увек може додати или одузети. Док су код мене, то је рад у сталном процесу. А када оду, поручим купцу да може да настави да ради, само да се опусти.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације