ЗАПАД ЈЕ ДРУЖИНА ЛОПОВА КОЈА СЕ НАВАЛИЛА НА РУСИЈУ: Академик Милован Данојлић - На прагу Русије хтели НАТО, а кад се Путин успротивио...

Драгана Матовић

03. 07. 2022. у 08:00

ВЕЛИКИ путник српске књижевности, академик Милован Данојлић, "батргао се по земљама и градовима у бежању од себе, од стварних мука и животних проблема", како је сам својевремено прибележио, и стигао у најдубље кутке књижевног стваралаштва.

ЗАПАД ЈЕ ДРУЖИНА ЛОПОВА КОЈА СЕ НАВАЛИЛА НА РУСИЈУ: Академик Милован Данојлић - На прагу Русије хтели НАТО, а кад се Путин успротивио...

Лета проводи у очевини, у селу Иванићи, надомак Љига, Фото Д. Миловановић

Објавио је седамдесет књига, његова дела награђена су преводима на више језика и овенчана најпрестижнијим књижевним наградама. На српски језик је превео Шекспира, Бодлера, Бродског, Јејтса, Клодела, Јонеска... Иако "снађен" у туђини, био је лектор на Универзитету у Поатјеу, није изгубио копчу са завичајем, са језиком на коме је проговорио и са својим народом и његовим мукама. Лета, па и ово, проводи у очевини, у селу Ивановци, надомак Љига. И даље с невероватном енергијом пише, у СКЗ-у је недавно објавио нову збирку поезије "Исповест на тргу".

Познати писац данас пуни 85 година, што је био повод да га посетимо пре неколико дана.

Седимо, иза подне, у хладовини испред породичне куће. Поглед је испуњен свим нијансама зелене, дебела хладовина тек је понегде као ножем пресечена зрацима сунца. Са Данојлићем разговарамо о његовој књижевности и нашем свету, о уметности и збиљи, о Србији и Француској, Београду и Поатјеу. Разговор, како приличи амбијенту, почињемо питањима о селу.

- Пропада народ, пропада живот, земља пропада. Неће ни дрво само - каже нам.

- Ово је било лепо село. Када сам 1944. пошао у први разред било је 78 ђака, а сад их има двоје или троје. Народ је побегао, нема радника. Домаћинства чувају стари, што каже једна комшиница: "Миловане, пребрали смо се." Није стање лоше само у овом крају. Србија пропада. Жене одустају од рађања, а ко се роди бежи у иностранство. То све изгледа лоше.

Моји синови, Стефан и Борислав воле да дођу. Да није деце, ово би био рад низашта и никоме.

Фото Д. Миловановић

На брдашцету, на ком је прве књиге читао, Данојлић је саградио библиотеку, у којој пише.

- Није било ничега осим траве - с љубављу и сетом гледа у том правцу.

- Волео сам књиге, читао песме и прозу. Читао сам шта год бих нашао. Волео сам и да решавам укрштенице. Дешавало се да побегнем чак до Горњег Милановца само да бих купио нови број "Енигме". Признајем да је мој отац био паметан што ми је бранио да решавам укрштене речи. Видео је да је то болест. Кад купим новине, увек прво решим укрштеницу, па онда читам. Слова су одувек била моја опсесија.

Београд је Данојлића у младости привлачио, за разлику од садашњег који је постао тежак и непријатан због, како каже, гужви у саобраћају. Пренаселио се, и то га одбија. Када је, међутим, 1953. одлучио да побегне из родитељске куће, Београд је био град у коме, мислио је, има простора за живот. На питање како је отишао за Београд, шеретски одговара: "Пешке, па возом".

- Био сам авантуриста, није ми то било тешко - каже Данојлић.

- Раније сам још једном бежао и тада сам продавао лед по кућама и кафанама да бих се издржавао. Било би ми непријатно да ме је полиција спровела до куће. Био сам малолетан, отац је још одговарао за мене. Тата је био строг, али попустљив. Није ме гонио. Знао је да желим да наставим школовање.

Са супругом Сањом, Фото Д. Миловановић

Тако је, радећи свакојаке послове, од колпортера до новинара, завршио велику матуру, доста читао, а затим нехотице постао писац.

- Није било лако учити и радити - каже Данојлић. - Оскар Давичо ме је једном упитао да ли пишем. Одговорио сам му да се спремам. Следећи пут срели смо се случајно на улици, он ме пита: "Јеси ли почео да пишеш песме?" Јесам, кажем и извадим неколико песама које сам имао у џепу. "Ово уопште није лоше. Дај ми, покрећемо нови часопис." У првом броју "Дела" изашле су те моје песме. Имао сам 17 година, а 1957. објављене су као књига у "Нолиту".

Ти стихови су Данојлићу отворили и врата у то време велике "Борбе". Примали су младе новинаре и он се пријавио на конкурс. После неког времена добио је одговор редакције, потписао га је тадашњи главни уредник. Писао му је да не мора да чека конкурсну процедуру, јер је читао његове песме. Дружио се Данојлић са Давичом, Бранком Миљковићем, Душком Радовићем, а уз Матију Бећковића један је од јунака недавно објављених дневничких записа најпознатијег нашег дисидента Милована Ђиласа.

- Када сам упознао Ђиласа, негде на улици, рекао ми је: "Ја сам у Влајковићевој, ви видите за вашу безбедност, а мени сте увек добродошли". Значило је то, размислите да ли вам се исплати. Ишао сам код њега, највише смо разговарали о књижевности. Једном смо били Матија и ја. Матија нам је испричао како је неки гуслар написао озбиљну песму о сакупљању партијске чланарине у Црној Гори. Предложим да и ми напишемо песму. Ђилас је волео да гуди. Договоримо се да кренемо са словенском антитезом: ...или грми, или не грми...тресе се Дурмитор, па није Дурмитор него Јовановић Блажо, па Блажо дозива Митра Баковића, па овај крене по Црној Гори да скупља чланарине и доносе шест товара блага... па буди Јовановић Блажа, а онда се овај маша службеног пиштоља што га увек под јастуком држи и каже му честита ћу тебе учинити, што је рекао то му је извршио. Сазидао му је три виле, да служе народу за пример како се поштеним трудом човек обогатио. Сећам се да је Матија убацио нека добра места, онако отровно, како само он уме.

Фото Д. Миловановић

Данојлић је завршио француски језик и књижевност. У Француску је први пут отишао 1961. године. Био је то запад, каже, од ког си могао штошта да научиш. Много књига је тамо пронашао, којих није било у СФРЈ.

- Овде сам имао много проблема. Пратили су ме, слушали телефон, звали на информативне разговоре, опомињали - каже Данојлић.

- Били су пристојни, али су стално имали неких примедаба. Нису били сурови, али схватио сам да не могу овде да живим. Одселио сам се у Француску 1984. да почнем од нуле. И није ми било лоше. Познавао сам неке људе, добио три препоруке угледних личност, а опет сам шест, седам година чекао папире. Морао сам да почнем да радим. Власник једне наше кројачке радње позвао ме је да му помогнем. Разносио сам пакетиће. Сећам се да сам, кад бих ишао у "Диор", носио и своје рукописе.

Имали су фотокопирнице на сваком спрату и тамо сам их копирао. Једном сам однео пробне узорке у "Пако Рабан", док сам чекао да их приме и преправе узео сам књигу да читам. Секретарица се касније јавила мом газди и упитала га: "Какав вам је ово курир који чита Платона?"

Данојлић је живео у Поатјеу, добио посао лектора на Универзитету, али је његово духовно упориште остало у Србији.

- Нисам сумњао да ће се распасти СФРЈ. Кад накнадно гледам, видело се да је Југославија пропала, али мислио сам да су јачи, да ће се бранити, да ће нешто урадити. Југославија је била лоша, зато је и пропала. Али, боља је него ово што имамо сад.

Један је од 13 интелектуалаца који су основали Демократску странку.

- Коста Чавошки ме је увукао у то - каже Данојлић.

- Очекивао сам да ће то бити обнова демократске традиције коју су започели Давидовић и Грол и био сам јако задовољан што сам у томе учествовао. Скупљао сам помоћ колико сам могао, покушао да вежем демократе из Лондона и Париза, почињао је рат у Хрватској. Скупио сам, сећам се, 13.000 франака, држао говор, тражио да се боримо за мир. Овде су ме нападали по новинама. У то време пришао ми је неки сељак, нисам га познавао: "Миловане, смеш ли ти да долазиш овамо?"

Кажем му: Видиш да смем. Он ме гледа: "Ти си реко како јесте, а они нек виде". Не стидим се ничега. Имао сам чисте намере, нисам правио каријеру, нисам тражио функцију, нисам се очешао, нити добио посао у иностранству, нити тражио, ни очекивао ишта. Имао сам другачије идеје. Данас немам никакав однос према тој странци. Постала је као и све друге, бори се за власт без икаквог програма. Ни на западу данас нема идеологије. Некада су у Паризу организоване демонстрације на најмањи рат, сад можете да запалите Русију и Украјину нико неће протестовати.

Неуморан духом и на речима, Данојлић реагује на актуелна збивања.

- Овде има разумевања за Запад често више него за Русију. Скандализован сам због тога.

Запад је бандитска дружина лопова, разбојника, пљачкаша која се навалила на Русију на најгори могући начин. Људи једва чекају да уђу у ЕУ, а не знају где улазе, нити шта ће да раде. Имам француско држављанство, признати сам грађанин Западне Европе, члан ЕУ за разлику од оних који ће увек држати главе и кичме погрбљене и чекати да их приме.

Французи немају куд. И они су оборили главе, јер су слуге америчке. Некад су били паметан и интелигентан свет. Понекад нам завиде, јер ми, ипак, нешто кажемо. Они ћуте и гутају. Сви су се мобилисали против Русије. На прагу Русије хтели су да поставе НАТО, а кад се Путин успротивио, постао је агресор а остали жртве. Несрећни Украјинци све то плаћају животима. Народ не долази до гласа, мала група бандита је узела све што је могла.

Наши медији су бољи него у Француској. Овде могу да се нађу разне информације, док тамо сме да се каже само оно што је наређено, као кад су били ратови овде деведесетих.

Француску штампу Данојлић је престао да чита од НАТО бомбардовања.

- Рекао сам себи да нећу да дајем паре да читам лажи о Србији. У то време звали су ме да гостујем на разним телевизијама. Једанпут ме позову, и кад им кажем шта мислим, никад више.

Данојлић се нада да Србија неће увести санкције Русији:

- Не сме од народа. Биће то срамота наша, а Русима је свеједно. Никакве вајде од Запада нећемо имати да их слушамо до последње тачке. Они Србију у ЕУ примити неће, јер им није потребна. Можемо да дамо Косово, потпишемо шта год да траже, примити нас неће. И, што више дајемо, то нас више презиру. Рат у Украјини је велики успех Запада у смислу провокације. Они су ово дуго припремали. Двадесет година у Француској слушам о Путину све најгоре. Још тад су одредили непријатеља, као нас некада. Кад смо кренули за Србију, није било уља и брашна. Французи не умеју да трпе. У време окупације Париза у Другом светском рату главни проблем је био несташица путера, а у Лењинграду су јели мачке за то време. Руси су гладни сломили Хитлера. То не треба заборавити. Не сумњам у исход овог рата. Скупо је и непотребно. Народ гине, ни крив, ни дужан.

Данојлић полако устаје, ослоњен на супругу Сању, води нас у своју библиотеку, која је постала део породичне приче. Док се полако пењемо, Сања нам каже да је то библиотека великог срца, с једне стране Миловановог, а онда и њеног и њихове деце.

- Сања све организује, способна је, вредна. Није лако успети у Француској, а она је добила своју класу. То само двадесет одсто професора има. Предаје славистику и словенску митологију - поносан је писац.

На зиду фотографија Милованове родне куће која је срушена. Велики радни сто доминира просторијом. На њему механичка машина "олимпија", са ћириличним словима. На полицама најпознатије Данојлићеве књиге и преводи, као и дела других писаца.

- Пишем. И овде, и у Француској. Морам. Шта бих радио друго - каже 85-годишњи писац.

- Ко би био задовољан свим својим књигама. Објавио сам седамдесет књига, а нашло би се четири, пет које кад отворим немам отпор - каже Данојлић.

- "Година пролази кроз авлију", избор дечјих и лирских песама, нашло би се. Ово друго бих све поново радио, али више не могу. Нисам уображен, нити сигуран у своју генијалност.

Ако нешто преживи тридесет година после смрти писца, значи да вреди. Ово су сад некакве рачунице међу људима. Има књига које живе две, три године и после их сви забораве.

"Исповест на тргу"

НОВА књига стихова "Исповест на тргу" својеврстан је обрачун песника са собом и својим добом, освртање на прошлост. Необично је да се песник исповеда на тргу али он управо то чини, међу људима које не познаје, међу људима који журе и једва да чују то што он говори.

Имао сам срећу у животу, наилазио сам углавном на добре људе, а оне лоше сам обилазио или су они бежали од мене. Људи су ми и у Београду и у Француској и свугде где сам био излазили у сусрет, тако да судити другима - то није мој обичај. Разлога за незадовољство собом ако сте оштри и интелигентни у гледању у себе има увек. Тако да не бих могао шта посебно да себи замерим - каже Данојлић.

Фото Д. Миловановић

Црква на братовљевом имању

СКОРО да нема књижевних награда које Данојлић није добио. Једна му је, ипак, помогла да оствари сан. Када је био дечак волео је док чува овце да седи на једном платоу на врху брда и гледа возове који су одлазили у Београд. Одатле су почела његова прва маштања о одласку у велики свет а истовремено је сањарио и желео да направи цркву. И подигао је Цркву Светог Николе, баш на том месту, на братовљевом имању, новцем од "Виталове" награде.

- Помало сам религиозан - каже Данојлић.

- Човек зида цркву да се за нешто захвали, а обећао сам сељацима да ћу да им сазидам велику цркву у селу кад напуне ову.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)

ИЗВИНИТЕ ШТО СМЕТАМ Бора о разликама између Срба и Словенаца