МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ: Београд хоће да личи на велики свет тиме што себе колонизује

МИСЛИМ да сваки животни пут који траје 84 године заслужује неку пажњу, награду па и орден.

Фото Б. Ђ.

Није лако прегурати скоро осам и по деценија на Балкану. Мени је Вишњи био наклоњен и некако сам се провукао и кроз ове крајеве и кроз свет. Живим углавном на Западу, али осећам и дишем са својом земљом, са њеним језиком и са њеном судбином.

У ове речи је академик Милован Данојлић, за "Новости", сабрао утиске после научног скупа који је симболички пао на његов 84. рођендан и који је у част његове поезије, прозе и есејистике одржан прошле суботе у Андрићевом институту у Андрићграду:

- Кад човек објави педесетак књига, а не волим да читам своја дела некадашња, онда вас овакви млади људи који се баве анализама текста често изненаде и углавном пријатно, па се помало и сам зачудим шта сам све својевремено писао. Нисам никакав мислилац, али постоји нека доследност у томе што сам пре свега осећао а онда и мислио.

- Ишао сам као гуска у магли, био сам и необразован и млад, ишао сам по интуицији некој, само мало дара што ми је Бог дао... И онда се с временом то ипак сређивало, чистило, из књиге у књигу, из песме у песму и на крају заокружило. Овај симпозијум, где је учествовало двадесетак људи, потврђује континуитет, који ја сам можда нисам у стању да видим.

- То сам увек и осећао и мислио. Пре свега постоји критичност оданог члана заједнице и постоји злонамерна критичност. Ови људи који износе примедбе са злим намерама, нису успешни у деловању и често, нажалост, говоре и они истину. А нису делатни у тој критици јер прилазе са погрешне стране. Критичност према себи и својој земљи је један од предуслова слободе до које ја веома држим. Е сад, постоји и ова према насиљу које бахати западњаци понекад примењују према нама и ту, признајем, немам увек добру меру, јер се браним. А о нашим манама и гресима могли бисмо говорити данима, а да се притом љубав према нашем тлу, прошлости и садашњости нимало не умањује - каже Данојлић и додаје:

- Онај ко чак и исмева своју земљу, који је оштро напада, који је претерано критичан ако то чини добрим српским језиком, он је патриота самим тим што срећно употребљава народни језик и што на том пољу проширује снагу нашег живота, културе и продубљује смисао нашег постојања - објашњава наш саговорник.

- Рецимо комедије мога покојног пријатеља Александра Поповића које приказују нашу малограђанштину, тај јад и ту глупост, веома су патриотске по мом осећању, укорењене у наш живот у нашу прошлост и у том смислу на линији родољубља. Ова јалова критичност једног дела наше такозване елите, где нема љубави, чини ми се да је непродуктивна, некорисна и да остаје да виси у празном. Своју земљу по природи ствари волимо, волимо свој језик и свој народ а имамо отворене очи за све оно што нам смета и што на крају крајева може да буде и на свој начин и шармантно.

Осврнуо се Данојлић и на (не)бригу о српском језику и писму и поручио да "како живимо, тако говоримо и мислимо":

- Ако живите неким вештачким, неприродним, животом, дакле најчешће у политици али и у другим областима, онда ћете тако и говорити. Ако живите истинску људску пустоловину, онда ћете се тако и изражавати, са оним што носите у души и у глави. Ова небрига према језику која се код нас осећа је опет у вези са тим неистинитим, неприродним животом и са тежњама да се укључимо у некакав имагинарни Запад, који изгледа сасвим друкчије или не постоји тамо где неки мисле да постоји. А ми смо ту где смо.

Са жалошћу подсећа да у Београду такорећи више немамо ћирилице...

- Видим да су излози и фирме све на неком проскитаном енглеском језику. Београд хоће да личи на велики свет тиме што себе колонизује. Куда то води, не знам, то је мучно гледати.

Има тога помало и у Француској у којој живим. Енглески језик је језик империје и веома га поштујем, али прави енглески језик. Препевавао сам и Шекспира и Езру Паунда и Јејтса и још неке велике писце англосаксонског подручја, дакле нисам затворени провинцијалац, али култура је једно, а ова освајачка, медијска агресивна, проскитана енглеска лексика која је преплавила Београд мени делује врло непријатно. Кад су Немци 1940. дошли у Париз, поставили су на највећим раскрсницама натписе на немачком да би војници могли да се снађу. Уместо лепих француских слова појавила су се она готска слова, непријатно црна. Е,

Београд је то већ решио, треба окупатор само да дође, све су улице и фирме већ прекрштене и англицизиране. Да ли они знају шта раде, не знам...

Истиче да смо мала земља, али да морамо неговати своју културу која траје од 11, 12. века до данас:

- Ми друге немамо. Од Запада се може много учити, али оно што нам се намеће и што иде по помодарској линији, то је све веома непријатно и доводи у питање само наше постојање, јер смо ионако пољуљани на многим плановима и само нам фали још ово добровољно обарање главе и приклањање јачем.

Фото Архива

Написао је Данојлић својевремено да су речи демократија, слобода медија, људска права данас постале несрећне, принуђене да изражавају оно што не садрже...

- Шта значе људска права у ситуацији кад човек нема право на рад, кад не може да привређује и обезбеђује егзистенцију. Шта значи равноправност као директор фабрике има плату коју квалификовани радник не може да заради за 50 година. То је лаж светскога устројства, а нама се то намеће просто зато да би нас понижавали. Наваљни је велики проблем за Запад, а Асанж лежи годинама тамо негде у затвору и то није проблем...

Човек престане да узима то озбиљно, то су неке њихове жваке преко којих малтретирају свет, што не значи, наравно, да се у нашој земљи не треба борити за равноправност, људска права, за поштовање другог. Овде су хомосексуалци постојали одувек и сви смо се трудили да их поштујемо, да их не вређамо. Сад је одједном то постала нека обавеза, наредба да их сви обожавамо... Наш народ је веома толерантан, али ова наметнута толеранција политичарска са Запада је безобразлук.

Фото Б. Ђ.

Мало сам се уморио

РАДИМ, али доста спорије. Имам готово завршене три збирке песама и две књиге поетске прозе. Све сам критичкији па се онда то одуговлачи, не жури ми се, покушавам да ово што додам да буде неки комадић који дограђује а не разграђује. Мало сам се уморио, што је логично, а онда је дошло и ово чудо са короном, треба се чувати - каже Данојлић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације