ШТИТ ОД ТИХОГ ПОРОБЉАВАЊА: Плаво коло Српске књижевне задруге у изазовима новог времена

Пише Душко Бабић

29. 06. 2022. у 16:00

ДА би се препознали најважнији изазови који данас стоје пред Задругиним Плавим колом, неопходно је описати његову изворну замисао и начине на које се она остваривала у протеклих 130 година.

ШТИТ ОД ТИХОГ ПОРОБЉАВАЊА: Плаво коло Српске књижевне задруге у изазовима новог времена

Душко Бабић, управник Српске књижевне задруге, Фото И. Маринковић

Коло је основна делатност Задруге, есенција њеног настанка и опстанка. У преамбули Правила из 1892. стоји да ће СКЗ вршити "свој задатак издајући сваке године по једно Коло књига према својим средствима". У почетној замисли Задруга је Плаво коло и све што је касније додавано јесте гранање те замисли и њено прилагођавање новим околностима и потребама.

Пред Задругом и Колом данас стоје многи изазови: програмски, организациони, пословни, идентитетски, културолошки ... И наравно - финансијски. Сваки од њих захтевао би посебну анализу, за шта овде, наравно, нема времена. Зато ћемо се за ову прилику задовољити једном општом сликом културног амбијента у којем треба сачувати библиотеку каква је Коло.

У средишту дефиниције Задруге и Кола, као што смо видели, од почетка се налази категорија просечног читаоца. Како данас представити просечног читаоца? Прва асоцијација је конзумент Парова, Великог Брата и Задругине бласфемичне имењакиње са Пинк телевизије. Како пратити потребе данашњег просечног читаоца нападнутог агресивним атацима јефтине порнографије и вулгарног хедонизма? Како у таквом амбијенту може опстати Коло, на начин на који је опстајало кроз целу своју историју? Односно: како се још једном променити, а остати исти, како још једном бити у сагласју са својим временом а припадати свим временима? То је питање свих питања.

Фото М. Анђела

Ни сада, вероватно, нема другог начина осим оног који је примењиван толико пута у прошлости: помно ослушкивати савременост и бити отворен према млађим, даровитим писцима. Из Задругиног Кола и данас треба да се огласе писци који имају шта да кажу, по цену да се понекад и промаши. Ту долазимо до тежег питања: како привући у Коло такве ауторе? Својим угледом и традицијом Коло и данас, несумњиво, привлачи значајне српске писце, достојне да се нађу у њему. Али, све је очигледније да слава и углед нису довољни за неке од њих. Уз капитал свог угледа и значаја, Коло ће потенцијалним ауторима морати да придода и хонораре које добијају на другим местима. У садашњем капацитету, Задруга то не може да понуди. То ће бити могуће кад уз Коло, системски и неупитно, стане држава. Неке назнаке које су се јавиле последњих година дају нам право да се надамо и стварају нам обавезу да се за то боримо.

У амбијенту опште пометње вредности нашег доба биће посебно тешко остварити задатак чувања националне традиције. На првој скупштини Задруге С. Новаковић о томе каже: "Свако је време у нечему тесно; само су сва времена пун и чист ваздух у ком се поуздано дише и у ком се моћно могу да рашире крила за полет народни." "Народ", вели он, "не може бити лоза са слабим кореном..." (Ћоровић, 9). Данашњи цивилизацијски тренутак, најблаже речено, није наклоњен оваквом разумевању народа, просвете и културе. Данас је пожељно да народ буде "лоза са слабим кореном", а све што долази из дубоке прошлости сумњиво је само по себи. Обрачун са прошлошћу усађује се у нашу свест као услов припадања заједници слободних народа. Како чувати традиционалне вредности у време кад су муж и жена постали "емотивни партнери", отац и мајка - "први и други родитељ", отаџбина - регион, а слободарско наслеђе - митоманска заслепљеност...

Фото М. Анђела

Баш зато, и упркос свему, српској култури потребна је "књижница за све делове народа", која укида границе, временске и географске. Да нас чува од самозаборава и самопрезира, од аутошовинизма и тихог поробљавања.

Одавде се јасно види још један велики изазов пред којим стоји Коло: да остане свесрпска, општенационална тековина. Настало са погледом на народну целину, Коло и у будућности мора имати живу везу са деловима нашег народа у Републици Српској и Црној Гори, и то у два аспекта. Прво, мора бити отворено за српске писце са ових простора. Друго, књиге из Задругиног Кола, као уосталом све књиге штампане у Србији, морају бити у књижарама Републике Српске и Црне Горе. Тамо их, нажалост, одавно нема, или се налазе у занемарљивом броју, захваљујући довијању и напору појединаца. А то не би смело да зависи од појединаца - од њихове довитљивости, али ни од њиховог родољубља. То морају да реше држава и њена културна политика. Тога, нажалост, нема ни у назнакама.

Ово су, у најкраћем, моменти које морамо имати у виду ако желимо да Плаво Коло и његову велику идеју сачувамо за наше потомке. Као што су је наши претходници чували за нас…

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (0)