ПРИЗНАЊЕ "ОХРИДСКЕ АРХИЕПИСКОПИЈЕ": Виктор Савић - Срби и Македонци су један народ, а СПЦ би да сведу на Православну цркву Србије

НА Дан Св. Ћирила и Методија (24. маја) Српска православна црква је обзнанила признање тзв. Македонској православној цркви, а потом је издат и одговарајући томос (5. јуна). О оправданости имена "Охридска архиепископија" из угла црквене историје излишно је говорити јер поменута црквена организација нема везе с том византијском творевином из 1018. г. и међу њима нема континуитета.

Фото Приватна архива

И да занемаримо читав низ негативних последица, довољна је најкрупнија - овим чином је аргументован захтев да се СПЦ сведе на тзв. Православну цркву Србије. Уосталом, добро су знана настојања: (1) да се српски језик сведе на србијански, (2) да се српска књижевност омеђи на србијанску, (3) да се српска историја ограничи на србијанску, (4) да се српска нација сузи на србијанско-српску, (5) потом да се и она раздроби на јединке.

Српска црква у суштини није повезана са српском нацијом иако припадност овој цркви јесте утицала на сужење српског националног корпуса (треба разликовати појам "народа", одређеног пореклом и језиком, од појма "нације", одређене свешћу о властитом идентитету, данас засноване на слободној вољи појединаца, што признаје или ствара држава, понекад и верска организација). Српска црква је, заправо, још од мисије Св. Саве, примарно повезана са српским народом. Њој, тамо где је она једина православна црква, припадају и појединци из других народа који живе на њеном подручју.

Ово није етнофилетизам, него механизам који је - руковођен икономијом спасења - омогућио Србима да уђу у пуноћу православља у једном врло тешком времену, славећи Бога на себи најразумљивијем сакралном, словенском језику. Стога под Светосавском црквом треба схватити црквени брод који је подарен Св. Сави и његовим наследницима да у заједници са свима другима спасавају српски род. Делови српског народа који су се у међувремену интегрисали у друге нације, такође припадају овој цркви. Иако је Српска црква 1219. била условљена државним границама, она већ у држави Немањића, са ширењем Србије, није остала и једина православна црква, а затим, померања Срба изван ових територија, учинила су њен однос са српским народом врло специфичним.

Фото Приватна архива

Главни проблем лежи у уверењу да Македонци нису Срби, па да, сходно томе, они "имају право" на своју цркву, нарочито када већ имају државу, језик и културу. Не желећи да доведемо у питање ова већ "остварена права", нећемо се суздржати од настојања да дођемо до истине. Као што је Коминтерна распарчала Руско царство, стварајући СССР, тако је одредила и принципе по којима треба поцепати Краљевину СХС. Ово је КПЈ разрадила на Дрезденском конгресу (1928), обрачунавајући се с "великосрпским буржоаским империјализмом". Будуће стварање Македоније (потом нације, цркве итд.) тесно је повезано са стварањем Хрватске и Словеније и "решавањем" других "проблема" изазваних "великосрпском хегемонијом" (1943-1945). (Мора се приметити да је избор "македонског имена" за ову нацију био лакомислен. Једино исправно решење било је да се словенски житељи Вардарске Македоније једноставно назову "Словенима", што не би сметало Грцима и у исто време подизало би озбиљну брану према Бугарима.)

Цео преображај је почео проглашењем македонског језика на заседању АСНОМ 2. августа 1944. Језик свих словенских житеља СР Македоније третиран је као македонски, иако је на северу и даље опстајало српско становништво које говори призренско-тимочким дијалектом (северно од линије Тетово-Скопље-Кратово). У стварности, у Вардарској Македонији није било етничке и лингвистичке хомогености (савремена национална и књижевнојезичка компактност производ су деловања институција). Македонски историчари језика признају да у говорима с овога простора постоји много елемената српског језика, присутних од краја 13. и 14. века.

Наведимо два главна: специфични српски гласови ќ , ѓ  (ћ, ђ) - уместо првобитних ш`т’ ж`д’ и екавизам - уместо а. С призренско-тимочким говорима македонски граде континуум у оквиру којега је и промењена граматичка структура у времену балканског језичког савеза (15-18. в.).

Виктор Савић, Фото Приватна архива

Промена изговорне базе и чврсто везивање за српски језички систем не може се објаснити онако како су то чинили Блаже Конески и потоњи македонски научници: померањем српског двора у Скопље и другде, уз стварање престижног изговора. Једино објашњење могуће за средњи век јесте - померање и мешање становништва. То становништво били су Срби у држави краља Милутина, Стефана Дечанског, краља и цара Душана, цара Уроша, краља Вукашина, Марка итд. Може ли неко да замисли српске племиће који иду од сељака до сељака, од трговца до трговца итд. и објашњавају им како да изговарају речи и ове да прате говорну моду? Апсолутно не. У поменутим процесима није добијен чист српски говорни тип, него је дошло до креолизације. Довољно је што су Срби и житељи знатног дела ове територије имали заједничку цркву и заједнички црквени и књижевни језик, да би - и без ичега другог - у периоду 14-18. века представљали један народ!

Јован Цвијић је проучавао миграције, закључивши да је од Велешке клисуре на Вардару до Загребачке горе "испремештано скоро све становништво". Исељеници из Вардарског слива међу којима је било много исељеника из Прилепа, Битоља, Охрида и Дебра, али и Срба из Албаније, спојили су се с Моравцима, чинећи вардарско-моравску струју. На мапама се јасно види удео и распоред овог становништва у Србији, низводно у Поморављу - све до Београда и даље.

Фото Приватна архива

Срби и Македонци, односно велики њихов део - јесу један, иако не јединствен народ. На цркву као традиционалну организацију вештачки наглашене разлике не смеју утицати. СПЦ је позвана на испуњење мисије Св. Саве ("недокончанаја мноју исплните!") - да сабира свој народ и своје светиње пред Господом. Много је споменика који сведоче о вековном српском присуству на тлу данашње Северне Македоније. Како одзвањају речи патријарха Арсенија IV Шакабенте (1725-1737) који је у Скопљу држао у рукама најзначајнију књигу за устројство Српске цркве, Номоканон Св. Саве из 1262, остављајући забелешку: "Писах сије аз последњи страж србскаго престола Пећи Арсениј Четврти, јула 4 (1727).

Препоручујемо

Друштво

0 0

Данас су ЛЕТЊЕ ДУХОВСКЕ ЗАДУШНИЦЕ: Запалите свећу за покој душе најмилијих, а на гробље обавезно понесите једну ствар

11. 06. 2022. у 08:31

Друштво

0 2

ХИЛАНДАРАЦ НИКОДИМ БИО ПОДУНАВСКИ СВЕТИ САВА: Србин Светогорац утирао православни коридор од Србије све до Сибира

11. 06. 2022. у 19:00

Друштво

1 11

У ЦАРИГРАД ИДУ СА СРПСКИМ ТОМОСОМ: Млада црква добила право коришћења, али не и присвајања манастира

07. 06. 2022. у 07:00

Друштво

0 2

СРБИ ХИЛАНДАР "САЗИДАЛИ" И НА КАРПАТИМА: "Новости" на лицу места у клисури Черне на трагу заборављене баштине (ФОТО)

05. 06. 2022. у 20:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације