СЛОВЕНИМА СЕ ОСПОРАВА ПРАВО НА ПОСТОЈАЊЕ: Гордана Ђурђевић Димић, првакиња Српског народног позоришта

Јованка Симић

22. 05. 2022. у 13:00

ОВО је време у којем се свет из дана у дан мења пред нашим очима. Мислили смо да смо од нацизма одавно оздравили освојивши демократију, а сада видимо да су поново превладали неки антицивилизацијски пориви, да је свет вођен погрешном политиком доспео на ивицу провалије и да је у току судар цивилизација.

СЛОВЕНИМА СЕ ОСПОРАВА ПРАВО НА ПОСТОЈАЊЕ: Гордана Ђурђевић Димић, првакиња Српског народног позоришта

Фото: Фото Александар Јовановић (Мој Нови Сад)

Ове речи, првакиња Српског народног позоришта у Новом Саду Гордана Ђурђевић Димић, вероватно би изговорила са мање горком нијансом да је за интервју "Новостима" нисмо сачекали испред белог мермерног здања најстаријег српског театра непосредно после пробе представе "Мефисто", по роману Клауса Мана (немачко-америчког писца, дисидента и сина Томаса Мана) у драматизацији професора са новосадске Академије Хариса Пашовића. Сценарио прати успон глумца Хендрика Хофгена, који се одвија паралелно са растом нацизма и фашизма. Премијера је заказана за 14. јул.

- Пробе су напорне јер ово је студиозан рад на испитивању и дочаравању публици природе нацизма који и данас све више диже главу. Тај мрак се поново надвио над свима нама. Играм чудесну стару госпођу Брукнер, која је надахњивала сликаре и писце, водила преписку са Вагнером и Листом, а њен најбољи пријатељ био је Емил Зола. Њен лик рађен је по карактеру мајке Томаса Мана - открива нам у даху врсна глумица, позната по умећу да у драмске улоге утка и понеки комичан валер, а комедији придода макар зрнце драме.

* Ново, смркнуто лице света, решено је да политичком гумицом избрише великане попут Достојевског. Можете ли да замислите будућност театра без руских класика?

- Незамисливо! Никита Михалков је рекао - или ћемо се бранити, или нас неће бити. Дошли смо у ситуацију да се Словенима оспорава право на постојање. Најпре су завађени између себе, са сценаријем који предвиђа да на крају баладе дођу архинепријатељи који ће распршити и територију и људе.Страшно је ово време.

* Негујемо ли ми довољно наше писце? Ових дана поводом 250 година рођења Јаше Игњатовића, присетили смо се да је "Вечити младожења" тек после 53 године враћен на позорницу СНП 2016. Али, ни данас га нема ни у једном театру...

- Класике треба вратити публици, учинити их инспиративним и за данашње време, уз осећај за пулс младости. Позориште се преноси са генерације на генерацију. Требају нам класици али и текстови из пера образованих писаца који ће преиспитати прошлост и тумачити је на нов начин, занимљив садашњој публици.

* Наредног четвртка завртеће се Стеријино позорје, 67. по реду. Овај фестивал је основан са задатком да негује домаћи драмски текст. Какву будућност предвиђате Позорју?

- Опстало је упркос свим турбуленцијама и променама концепта сходно политичким ситуацијама. У изворном облику то јесте фестивал драмског текста. Лично желим да видим на сцени нашу представу, нашег аутора савремене драме, као и класичног текста у извођењу неког ансамбла из наше земље. Свакако је јако добро да се виде и представе из региона, да се упоредимо, да знамо где смо у овом тренутку. Нисам за то да Позорје постане по сваку цену интернационални фестивал, док се истовремено тако ретко наши писци постављају на светским сценама.

* После низа награда међу којима су две Стеријине, шест годишњих СНП, "Жанка Стокић" Компаније "Новости", Нушићеве награде у Смедереву...колекцију сте обогатили највишим војвођанским признањем "Павле Паја Јовановић". Јесте ли од оних који знају колико имају улога и награда?

- Глума је моја вокација. Њоме се бавим јер другачије не могу да функционишем. Живим за сцену и на сцени готово 40 година. Привлачила ме од првог разреда основне школе, а у четвртом сам уписала балетску школу. Већ у петом разреду осетила сам сцену старог СНП. Тај пут ми је једноставно судбински зацртан. А ли ће награда бити или не, то је било важно на почетку када се требало потврдити, стећи самопоуздање. Што каже мој супруг Жарко - треба бити здрав, целим бићем радити свој посао и доћи ће дан када ће ти све награде, као зреле крушке, пасти у крило.

* Ако би требало да из обиља својих рола издвојите неколико најдражих, које би неизоставно биле на том списку?

- Неизоставна је прва улога у представи "Љубинко и Десанка" Аце Поповића а у режији Бранка Плеше, као и у Плешиној представи "Бела кафа", али и рола Лоле у "Куба либре" Кокана Младеновића, рађена у прилично трауматичном периоду када се распадала некадашња заједничка држава. Издвојила бих и улогу у "Је ли било кнежеве вечере" Виде Огњеновић. Пуно тога је било, тешко се и сетити свих представа. Волим и серије у којима сам играла, као и филмове, мада ме је камера сустигла тек у зрелијим годинама.

* Јесте ли много нервозни док спремате улогу?

- Могло би се рећи, јер сам сваки пут изнова потпуно предана том новом изазову. Лежем и устајем с тим и само сам с пола свести у реалном животу. Због тога породица највише трпи и бескрајно сам на том стрпљењу захвална свом супругу и двојици синова што ме такву, за њих уполовачену, и даље трпе и воле.

НЕКА СВАКО ОДГОВОРИ СЕБИ

* Велику пажњу придајете вери као уточишту у сваком, па и у овом потресном времену?

- Код нас је то све кренуло деведесетих година. Онолико деценија комунистичке присиле да се угуши то исконско, тај Божански глас у сваком од нас, одједном је деведесетих избило на чудесан начин, попут вулкана. Постајали смо литургијски људи, почели да усклађујемо свој световни живот са црквеним. Данас је можда питање свих питања - за који идеал бисте положили свој живот? Појавили су се савремени театри у којима се постављају разна попут: "За шта бисте дали свој живот - за нацију, правду, веру?" Мислим да ће нас "мирољубиви" Запад натерати да се дубоко замислимо над том темом. Нека свако одговори себи на то питање.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (1)

СРПСКИ СТРИП УСРЕД ПАРИЗА: Колективном изложбом и књигом представљени наши врхунски уметници