ЖИВОТ ИЗ КАМЕНА ИСКЛИЈАО: Филм "Пребиловци, тамо и камен има ожиљак" Сање Драгићевић Бабић

МУК. У исто време дубока унутрашња резонанца за коју још не могу да пронађем праве речи и питање је да ли ћу икада успети. Јер овако нешто нема имена и не верујем да се икада догодило у историји рода људског, осим у забитом селу Пребиловцима, у Јужној Херцеговини, на Балкану, на простору "српског света" у јеку Апокалипсе.

Фото РТС

Документарни филм "Пребиловци, тамо и камен има ожиљак" Сање Драгићевић Бабић (РТС, 2022), недавно приказан на Јавном сервису, овако звучи у исказу његове ауторке: "Злочин у Пребиловцима усташе су извршиле између 6. и 11. августа 1941. над више од 800 Срба из тог села, углавном жена, деце и стараца. Почетком деведесетих тамо је подигнут храм, а кости страдалих су похрањене у крипти. Минирањем храма, у јуну 1992. по други пут извршен је злочин над пребиловачким жртвама. Такође, филм приказује и како је живот и након тога, по други пут 'исклијао из камена'. Дакле, село Пребиловци и даље живи."

Догађај невероватан, непојмиљив човеку ХХ и наредног века, у срцу Европе. Српско село Пребиловци убијано је два пута у кратком раздобљу једног људског века и то до темеља, до последње кости и лобање и даха људског, о чему сведоче још неоживљене рушевине негдашњег живота, српска школа "Краљ Милутин", поприште злочина над децом и њиховом учитељицом Станом Аранут, коју су силовали, зверски мучили и на крају убили њени ђаци Хрвати, из суседног села Габела.

"Пребиловци, тамо и камен има ожиљак", Фото РТС

Починиоци овог гнусног злочина, службено "усташе", њих више од хиљаду на броју, острвили су се на српску нејач око Илиндана док су им се очеви и други мушкарци из села склонили у шуму, верујући да ће ове звери у људском облику поштедети барем жене, децу и старце (јер спочетка крвавог лета 1941. њих још нису дирали). Овога пута није било милости. Сви су до једног, њих око 830 на разне начине усмрћени или живи бачени у јаму Голубинка, широку око пет и дубоку сто метара. Тако су затрвене 52 породице из Пребиловаца: Булути, Медани, Брњашићи, Надаждини, Драгићевићи, Екмечићи (наш највећи историчар, академик Милорад Екмечић изгубио је у овом масакру оца Илију и још 78 чланова своје породице!). Тек месец дана касније, у септембру 1941. дошли су Италијани и једва обуздали терор "дивљих усташа", у ствари комшија и земљака, већином покатоличених Срба, који су гајили невероватну, животињску мржњу према свом роду и пореклу и на овај начин се доказивали пред новим господарима, усташким фратрима из католичких сјеменишта и самостана. Та мржња напунила је тринаест крашких јама у Херцеговини православним мученицима, чије су гробнице после рата забетониране по налогу никог другог до СУБНОР-а - удружења бораца народноослободилачког рата 1941-1945 - а све у име друга Тите и братства и јединства!

Не само да извршиоце злочина није стигла рука правде (један је, кажу, обешен у Мостару!) него се о геноциду није смело ни говорити. Ни зуцнути. "Идеолошки мук" каже једна од жртава. Ако је и било обележја на овим бетонским плочама, она су се односила на неке небулозне "жртве фашистичког терора". Ни крста, ни православног знамења, већ можда понека петокрака звезда са српом и чекићем, невешто урезаним у какав маховином обрасли камен. Ово је Србима Херцеговцима пало исто тако тешко као сам чин убијања. Један од њих каже у камеру нешто што се мора запамтити као трајни белег овог филма: "Срби су вазда успостављали вертикалу између смрти и живота. Она је спајала сабор мртвих и живих. Бетонске плоче на нашим јамама прекинуле су ове вертикале. Дуго после рата као да сам чуо зов из јама 'Тата, извади нас одавде!". Под претњом Удбе, несрећни људи ни свећу нису смели да запале над овим јамама све док није умро Тито. Пребиловчани још дуже, све до касне јесени 1990. године, када почиње најстрашнији део овог филма, снимљен аматерском видео-камером.

Са Голубинке је одваљена бетонска плоча и млађи су се, под надзором спелеолога и патолога - форензичара, спустили у јаму. Била је са њима и нека камера са мало вештачког светла. Призор је био ужасан, какав се једва и може замислити у последњем кругу пакла, у коме су пре четири деценије на најстрашнији начин побацана деца: овде лобања, тамо шака, понеки опанак или ципелица. Чекрком су их извлачили на површину, а горе лелек и кукњава. Очеви су ископавали своје жене и децу иако су се многи давно поново засновали породице и изродили ново поколење, сада већ одрасле људе, који су настојали да им ово мучеништво олакшају. Један није могао да издржи овај призор: погодила га је кап и умро ту, над јамом. Одлучили су да их заједно сахране у крипти новог православног храма у Пребиловцима, који је осветио патријарх Павле. Али већ следеће, 1991. године почиње нови етнички и верски рат, који већ стотину година не да костима српских мученика да се смире. "Хрватске обрамбене снаге" (ХОС), потомци истих оних демона из 1941. године, поново су харали Доњом Херцеговином и уништили 1992. Пребиловачки меморијал (на аматерском ВХС-у види се како сваљују звоник), довукли багере и сравнили цео сакрални комплекс као да га никада није ни било. А на том месту установили су - депонију!

И опет се догодило чудо. Трећи пут за последњих сто година вратио се намучени српски народ Херцеговине, сада већ однарођене и окупиране од иноверне небраће и почео да поново подиже Пребиловце. Неки су опет морали да крче коров и чкаљ, подижу из темеља стару ђедовину, кости су некако поново прикупљене и сложене у сеоски дом, а тадашњи херцеговачки епископи, збратимљени у Христу, временом су подигли други, велелепни православни храм и нову костурницу са моштима Светих новомученика пребиловачких и доњохерцеговачких, које је СПЦ канонизовала и одредила да се прослављају на дан њихове заједничке смрти, сваког 6. авуста. Унутрашњост достојанствене Цркве Св. Васкрсења Христовог - празник Васкрса Господа нашег даје пуни метафизички и ноумени значај овом масакру - украшена је величанстеном фреском пребиловачког мартиријума. Тако је из крашког камена, вољом Божјом, поново исклијао живот. Хришћански смисао победе над смрћу (у овом случају - над две смрти!) испунио је душе људи утехом и смирењем, а од Пребиловаца, заједно са Јасеновцем, Јадовном и мноштвом других стратишта створио узвишени симбол страдања целог народа.

Овај филм је документ у изворном смислу речи. Аутентичност, тј. истинитост ужасавајућег призора упућује нас на стварност која је још ту, није ишчезла и може се поновити сваког тренутка. То у нама изазива афекте страха и сажаљења, али не доноси икакво прочишћење, него се само гомила и акумулира без краја и конца у продужени патос док год се не схвати да је његов једини смисао - метафизички. Упорни, поновљени живот кроз патњу и обнову православља води наш српски свет ка неминовној победи Бога правде.

Духовна вертикала успостављена је поново између мртвих, живих и оних који још нису рођени, она постоји и обнавља се Божјим чудом. А шта је добар документарни филм него отргнуће времена од труљења и сведочење о чуду, којим нас тај исти Бог води заједничком спасењу?

Препоручујемо

Култура

0 0

КУЛТУРА СЕ ПОТИСКУЈЕ ИЗ СКОРО СВИХ МЕДИЈА: Слободан Савић о 20 година ауторског серијала "Читање позоришта"

19. 04. 2022. у 10:08

Друштво

0 0

МАЈА БОЈИЋ, НОВА ВОДИТЕЉКА "СТУДИЈА ЗНАЊА", О 5. СЕЗОНИ: Гледаоци питају госте преко "Зума"

15. 04. 2022. у 21:00

Друштво

1 1

АНДРЕЈЕВИХ ПЕТ НУМЕРА ЗА ФИЛМ: Дечак компоновао за документарац

13. 04. 2022. у 11:22

Познати

0 0

ОМАЖ ТЕДУ ЏОНСУ: Стјепко Гут са Биг Бендом РТС 16. маја у "Коларцу"

12. 04. 2022. у 11:48

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације