КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Светлост и тама

НОВА збирка песама Саше Нишавића "Гавранов хлеб", обајвљена у Удружењу за очување баштине Дијак у Прибоју 2021. године садржи четири циклуса: "Гавранов хлеб", "Уточиште", "Шав" и "Плавет". Нишавић и у овој књизи остаје у истом кругу мотива и доминантних преокупација које чине његов духовни и песнички свет.

Фото: Приватна архива

Као стваралац са искуством, у потпуности поринут у природу настајања песме, он, попут Миљковића, не налази границу између певања и умирања, што сведочи песмом "Шав", једном од најлепших у збирци. Одређујући стварање као величанствен процес умирања самог лирског јунака који је у свакој прилици Орфеј, казује нам о сједињењу вокала и смрти, "кришки сунца" са "кришкама мрака". У тој тачки сједињења светлости и таме настаје песма - "невидљива нит пчеле". Шта са њом бива када се стваралац раствори у непостојању, иза њеног стварања, казују нам стихови обједињени насловом "Песник". Јак контраст између спиритуалности песме, њених вокала и метафора такође су метафоре кукци и смрдибубе који би да растргну биће песме које ипак опстаје због константности певања.

Осим што је смрт неопходни састојак уметничког стварања, она је састојак и свеколиког, профаног и било каквог другог бивања, до коначног увора, о чему сведоче и песме "Ципеле", "Грактало", "Сузе" и друге.

Разумевајући песника као високоосетљиво и јуродиво биће, лирски субјект Нишавићеве поезије као да исте карактеристике налази и у другима који припадају маргини, а који су све бројнији. Они су, да се закључити из појединих песама, нехатни ствараоци. Из њихове маргиналне стварности избије неко неопозиво, лиризовано сведочанство о стању духа осетљивих у свету које производи константну нелагодност и тескобу, потребу сваког човека да зарони у свет ониричког. Та потреба конкретно, али и неопходност буђења, у једној од песама овог песника садржана је у лику и бићу бескућника који међу маргиналијама, одбаченим и заборављеним стварима, тражи ручни сат на навијање како би се коначно пробудио из вишедневног сна, вероватно са надом да свет може бити и другачији. То што не излази из домена наде маргинализованих је, како из свакодневице видимо, потпуна непознаница за оне који свет креирају, као и односе у њему, који немају ниједну карактеристику која би личила на емпатију, на разумевање за потребу човека да живи сасвим скромно, у миру.

Такав свет сведочанство је дехристијанизације и истине да човек, вероватно, никада није био даље од Бога, да је спреман да без савести руши све што је сведочанство да је бар некада, Он био међу нама. Поред тога, такав свет се на исти начин одриче традиције, свега што би било потпора његовом идентитету јер баш он, тај свет, како сами и без поезије сведочимо, јесте деструктиван и жели да све почне управо од њега, од његових (не)дела која подразумевају различите паклене машине, потопе, уништавање стећака, заборављање предака и земаљску, профану слободу само за креаторе таквог света.

О таквој безданици Врагодола, невидбогу и вучјој хајци, сведочи и песма "Пут" посвећена митрополиту Амфилохију, као и песма "Кост" која по тону и духовном и душевном стању лирског субјекта подсећа на монолог Његошевог Владике Данила. Поред ње, као хришћански и песнички одговор, једино што се још може чинити, јесу друге песме Саше Нишавића испеване у молитвеном тону, а међу којима су и "Јефрем Сирин", "Нова Грачаница" и "Причест" од којих се из последње виде трагови песничке традиције и њеног значаја. Ту песму видимо као својеврстан дослух с песмом Верољуба Вукашиновића "Опрости, јагње бело".

Фото промо

С великим временским одмаком, из перспективе одраслог човека лирски субјект се осврће и на време свог детињства и углавном на трауматичне тачке које су га обележиле, а које су у вези са сиромаштвом и увек мајчиним жртвовањем и бригом, као и са сећањем на њу. У стиховима овог песника мајка има светачки лик. Њој су, природно, испевани најлепши, антологијски, стихови, о чему сведоче песме "Срце" и "Игле".

Свему рушилачком, што ружи лице света, данас супротстављамо "Срце":

"Срце си у грумену земље/ До којег допире жилица/ Великог корена/ Који те у трепету листа подиже/ Међу лица ближњих/ Што их немир ковитла/ Док чекају милост Господњу".

Препоручујемо

Култура

0 2

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Српски менталитет

05. 04. 2022. у 11:29

Култура

0 1

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Обезличеност света

29. 03. 2022. у 15:34

Култура

0 1

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Однос према самопоштовању

08. 03. 2022. у 17:37

Култура

0 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Посвете и узнесења

01. 03. 2022. у 17:32

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације